Самомрзећи Србин- порекло, значај и функција I део

Пише: Милан Дамјанац



Јеврејски народ се кроз историју суочавао са разним покушајима делегитимизације његове националне и политичке позиције. Необичан је , али истинит податак да су већина највећих противника права јеврејског народа били сами Јевреји. Наиме, након дугог периода страдања, дошло је до идентификације између жртве и злочинаца, те се неретко дешавало да управо поједини Јевреји исказују патолошку мржњу према свом народу. Овај синдром, познат у психологији као стокхолмски синдром првенствено је патолошке природе и дејствује као одбрaмбени механизам- као покушај да се из позиције жртве легитимишу злочиначки акти и тако напусти дефанзиван положај. Долази до претварања жртве у агресора који испољава још јачу мржњу према свом народу, оправдавајући агресивне акте према њему, неретко позивајући на његов нестанак.

Припадника свог народа који заступа овакве ставове Јевреји неретко називају „self-hated Jew(самомрзећи Јеврејин, прим. М.Д.)“. Овај се термин првенствено односи на Јевреје који испољавају шовинизам и антисемитизам према сопственом народу и први га је споменуо јеврејскo-немачки филозоф Теодор Ленсинг у својој књизи „Јеврејска самомржња“ из 1930. године. Оставимо сада по страни евентуалне злоупотребе овог термина и размислимо да ли се српски народ суочава са сличним проблемом. Заиста, може ли се са пуним правом говорити о постојању „самомрзећег Србина“?

Уколико може, који су узроци, значај и функција ове појаве?

Који су узроци ове појаве?

Већини није познато да су спровођена бројна истраживања која су покушала да нађу одговор на питање који су узроци појаве „самомрзећег Јеврејина“. Истраживања трагају за социолошким и психолошким основама самопрезира, односно презира појединца према групи коју припада, са којом се идентификује, те у коначници према себи самоме. Истраживања показују да „људи често покушавају да се дистанцирају од угњетених идентитетских група пошто прихватају, до одређене мере, негативне оцене о сопственој идентитетској групи које има већина угњетавача (која је, наравно, „снажнија“) и зато што им је припадност угњетеној идентитетској групи препрека за стицање вишег друштвеног статуса“ [1] . Модерна психологија овај феномен назива „унутрашњом агресијом“ и „самостигматизацијом“. Кенет Левин, психијатар са Универзитета Харвард, каже да јеврејска самомржња има два узрока: Стокхолмски синдром (када популација након дугог трпљења прихвата оптужбе и агресију угњетавача ма колико невероватна, нетачна и шовинистичка била) и психодинамику злостављане деце (деца која су злостављана обично криве себе а не родитеља, чак и прихватају поступке родитеља као заслужене, о поступцима родитеља размишљају и прихватају их као нешто нормално)[2], мада овим узроцима, дубоко сам уверен, треба придодати психолошки процес промене у односу отац-син, када отац испољава значајну психолошку агресију те је једини начин да син лакше поднесе психичку тортуру прихватање особина оца. Нешто слично је прва споменула Ана фројд када је говорила о интериоризацији агресоровог становишта. Можемо дакле рећи да је феномен самомржње „стање психичке нестабилности у којој аспект идентитета…није у потпуности интегрисан или прихваћен од стране појединца. Овако дефинисан, може варирати од стања aпатије или тоталне равнодушности до потпуног одбијања и порицања.“[3]

Јуџин Б. Боровиц пише да „самомржња настаје када члан групе која је у мањини усвоји вредности већинске групе и научи да мисли о себи на таквим основама. Пошто је његова група чудна у њиховим очима, почиње да верује да је и сам чудан. Пошто гледају на њега са висине, он почиње и сам себе да гледа са висине, поготову на оне ствари које га разликују од њих. Дакле, међу Јеврејима је засита било пожељно „неизгледати јеврејски“. Слично је било унутар црначке заједнице до пре неколико година- што је кожа светлија, то је друштвени статус особе виши.“[4] То се јасно огледа у Србији, у којој су искључиво припадници елите самомрзећих Срба подобни за високе друштвене положаје. Њима су сви медији отворени и наклоњени, и они су заправо особе са ауторитетом, особе које спроводе културну и сваку другу политику земље. Једино је онима који прихвате начела ове елите дозвољено постизање друштвеног успеха.

Хана Арент је описивала немачке Јевреје као део становништва који је опчињен, малтене заљубљен у немачку културу. „Трагедија таквих Јевреја је била та да је немачка култура којој су се толико дивили и коју су толико волели била антисемитска. Исто је важило за Јевреје који су говорили немачки у Аустро-Угарском царству. Они који су желели да културолошки постану Немци усвојили су многе од предрасуда које је немачка култура гајила према Јеврејима…суптилни и болни осећаји су укључени: жеља да се буде Немац, одвајање од јеврејства, повезивање јеврејства са предрасудама о њима, и спознаја да ће прави Немци још увек видети јеврејство у њима, без обзира на труд да од истог побегну. У свом екстремном облику, ове чињенице су формирале базу за оно што је постало познато под именом „самомржња“[5] Наравно, оваква идентификација са туђом културом производи значајну дозу разумевања за агресоре и неразумевања за жртве. Рецимо, Соња Бисерко је за време НАТО бомбардовања код Медлин Олбрајт ургирала да се размотри окупација Србије, а у „Њујорк тајмсу“ тражила да се Србија војно порази, демилитаризује и да Запад преузме све медије у земљи. На констатацију новинара да прокоментарише те изјаве, одговорила је „не бих се враћала на поједине формулације које ви сад цитирате, а које су истрзане из контекста оног о чему сам тада говорила.“[6] Затим, на скупу “Србија, Западни Балкан и НАТО ка 2020″ изјавила је да је српска „одбојност према НАТО неоправдана… Треба истаћи и јаке емоције на страни НАТО у време доношења одлуке о интервенцији у СРЈ 1999, јер су већина тадашњих лидера Алијансе били шездесетосмаши, који су одрасли на пацифизму.“[7] Нешто слично су говорили припадници јеврејског народа у време отпочињања државне репресије немачке државе над њима. Ствар је у доказивању- пошто знају да никада не могу сасвим побећи од онога што јесу и тај идентитет оставити за собом, морају јаче и истрајније да заступају агресорова становишта и интересе, врло често и онда када сам агресор не сматра да је то потребно. На пример, споменута Соња Бисерко је поводом пресуде Међународног суда правде изјавила да је „отежавајућа околност што је за геноцид у БиХ оптужена само Република Српска а не и налогодавац и идејни творац геноцидне политике, Србија.“[8]

„Самомрзећи Србин“ и културна политика која иза њега стоји

Одговор на постављено питање се сам намеће. Уколико размотримо ближу политичку историју Срба лако ћемо увидети постојање управо оних фактора који су потребни за појаву споменутог феномена. Судећи по дубини политичких подела које постоје код Срба, спреман сам да изнесем тезу да је у Србији на делу подела на две културне политике, од којих је једна у потпуној дефанзиви, док је друга усмерена на негацију прве. Иако је реч о две културне политике, једна од њих је пасивна и не постоји никаква стратегија за њену обнову и промоцију. Управо у том контексту, убеђен сам да има смисла говорити о „самомрзећем Србину“.

Не постоји одговарајућа стратегија спровођења српске културне политике, културна стратегија која би одговорила на све недаће кроз које српски народ пролази. Међутим, постоји друга културна политика, политика негације српског културног а самим тим и националног идентитета. На делу је културни геноцид, а „самомрзећи Срби“ спроводе превредновање културних вредности, стварање новог народа и новог менталитета, који нема ништа заједничког са српским. У основи, то није покушај стварања новог културног идентитета већ само некритичко присвајање туђег. Културну политику, или, прецизније речено, идентитетску агенду која стоји иза деловања „самомрзећег Србина“ лако је демистификовати. Она се заснива на негацији српског идентитета и прихватању туђег културног обрасца који је чак и у домицилним земљама стварања напуштен. У основи, у питању је стварање нове елите која намеће своје ставове и вредности и жели да пресудно утиче на будућност Србије. Из свега реченог може се закључити да услед стида и нелагоде Срба да буду Срби и баштине српски идентитет и из жеље да умакну од свог идентитета, односно, од себе, долази до стварања подела. Две кључне поделе су: подела на „прогресивне Србе“ који себе сматрају грађанима света и мондијалистима, не желећи при том да превише истичу своју припадност српској нацији на оне који напуштају српски идентитетски корпус стварајући нове народе, нације а од дијалеката српског језика и нове језике.

Мотиви стварања нове елите и њен развој

Постмодерни свет у којем живимо јесте свет који не дозвољава екстреме у тумачењу а ипак их користи. Када кажем да не дозвољава екстреме у тумачењу, мислим на релативизацију поларних појмова. На пример, релативизацију појмова добра и зла. Када се користи термин „поларни појмови“ мисли се на чињеницу да је за постојање једног нужно постојање другог. Нема смисла говорити о злу уколико не постоји добро, и обратно. Међутим, иако је филозофска мисао концентрисана на деконструкцију екстрема и појмова добра и зла, тражећи у сваком злу неку добру страну и у сваком добру неку злу и доказујући да је суд о таквим стварима прилично поједностављен, јавност се „ушушкава“ лажним поједностављеним причама и етикетама. Зато се данашњи медијски систем заснива на коришћењу и производњи екстрема, а управо је инсистирање на једном екстрему узрок појаве супротног, што је психолошка чињеница. То је управо механизам који доводи до појаве мржње. На српском примеру то значи да је елита „самомрзећих Срба“ екстрем на коме се медијски и политички инсистира. А сваки екстрем, то знамо, деградира и исмева сваку идеју коју заступа. Екстрем злоупотребљава идеју и изврће је руглу, иако сама идеја обично нема никакве везе са тумачењем коју екстремне елите намећу. Екстрем злоупотребљава идеју. У том смислу, елита самомрзећих Срба злоупотребљава идеју грађанске државе, демократских слобода, либерализма и мондијализма из неколико кључних разлога. Довољно је рећи да елита самомрзећих Срба јесте у основи елита конформиситички усмерених полуинтелектуалаца (о чему је говорио Слободан Јовановић) који по сваку цену желе да задрже положај и утицај у друштву. Ова квазиелита себе доживљава као „апсолутно добро“ у борби против „апсолутног зла“ у којој су сва средства дозвољена.

Може се повући директна паралела између елите из титоистичких времена и данашње елите, имајући у виду да су став према српском питању и методи спровођења идеја апсолутно исти. Наиме, врло је лако увидети да су позивање на либерализам и демократске вредности само фарса, маска за једно тоталитарно размишљање коме је инхерентна потреба за гушењем супротног мишљења. Матрица размишљања је потпуно на трагу Брозових послушника- ослабити Србију, изражавати презривост према српској култури и традицији под изговором братства и јединства а заправо чинити све на промоцији културе и традиције других народа. Тако је у Србији дозвољено блатити искључиво већински народ али је апсолутно недозвољено то исто чинити другим народима. То иде толико далеко да држава више није у стању чак ни да се правно брани од директних претњи по њену државност, пошто се сваки покушај одбране аутоматски тумачи као акт „великосрпског национализма“, појаве коју су измислили Аустро-Угари пошто је у датом тренутку одговарала њиховим интересима, а преузела КПЈ у циљу обрачуна са српским националним идентитетом и сећањем.

Након Другог Светског рата лицемерје победника се огледало у томе што (част изузецима) нису ни узимали у обзир невине немачке цивилне жртве (узмимо само Дрезден као пример)под једноставним изговором да су имали права на то пошто су жртве припадници нацистичког народа. Дакле, тада је на делу било раздвајање „Немаца“ од „људи“. Људска права се односе на људе, али не и на Немце. Међутим, у случају Србије или било које друге земље на коју су САД извршиле агресију није могао бити употребљен исти образац пошто Срби немају ништа заједничко са нацистима нити су извршили агресију на било коју државу. Управо су масмедији искористили најмрачније побуде западноевропских народа из мучних времена инквизиције поновивши пропагандне делатности којима су добили истоветан резултат као у то давно заборављено време што је била пресудна полуга која је дозволила понављање познате историјске матрице. Као у доба инквизиције, читав је свет стао у одбрану „добра“ од „зла“[9] , у чијој су одбрани дозвољена сва средства. Буђење ове и овакве културне матрице није настало преко ноћи, и у стварању овако поједностављене слике света учествовао је читав културно-пропагандни апарат Запада, мада се стиче утисак да је Холивуд ипак извршио најјачи утицај на масе.

Холивудски филмови су злоупотребљавани у циљу мобилизације нације против измишљених непријатеља који су хиљадама миља далеко, а све у циљу стварања атмосфере страха. Таква атмосфера је сама стварала јавно мнење које су западне елите од почетка и желеле. Као резултат, слуђено становништво подржаће сваку војну акцију која ће отклонити страх. Могли смо да видимо безброј филмова у којима су главни злочинци управо Срби. Елита „самомрзећих Срба“ је стекла лажно упориште за своје ставове у слици коју свет има о Србима. Наопака и злочиначка слика која је довела до вршења геноцида над Србима одличан је изговор за делатности ове елите коју обично становништво не може да разуме. Управо због оправдања својих делатности, елита самомрзећих Срба још искреније и чешће понавља Западну матрицу о Србима.

Заузврат, огромне донације Западних влада сливају се у фондове невладиних организација које на отворен начин оспоравају интерес Србије и самопоштовање Срба. Ова је појава толико изражена да наша елита самомрзећих Срба обично наступа далеко отвореније у односу на Западне владе, тражећи још веће жртве српског народа и још већа понижавања. Да је реч о патологији, могли смо видети по реакцији наших невладиних организација након пресуде Међународног суда у Хагу да Србија није учествовала у геноциду у Сребреници. Наше невладине организације, исте невладине организације које су константно позивале на безусловно прихватање свих европских услова и пресуда, изразиле су негодовање због пресуде!

Цела стратегија елите самомрзећих Срба јесте да ће нам, након неопходног понижавања, агресори опростити што су нас бомбардовали. Тек сада видимо колико је Душан Ковачевић био видовит када је у „Балканском Шпијуну“ написао сјајну опаску: „Ђура ће ти опростити што те је тукао“. Мада, као што смо већ напоменули, питање је колико је ту у питању видовитост а колико понављање матрице понашања ове елите из комунистичких времена.

Наравно, пошто је борба против српских интереса главно обележје Западне политике на Балкану, логично је закључити да ће конформистичка елита која прихвата ставове Запада бити повлашћена. Мантра по којој су припадници ове елите европски доказани интелектуалци који просвећују неуки народ пада у воду ако знамо да се та иста елита служи најгорим увредама према, на пример, једном Емиру Кустурици, признатом редитељу у светским оквирима. Тајна овог неприхватања Кустурице (чак и отворене мржње према њему) крије се у нечему што је лепо демистификовао лидер Демократске странке Србије, Војислав Коштуница када је изјавио да би сви „хвалили ДСС уколико би се залагала за улазак у НАТО пакт“. Управо тако- сви би хвалили Кустурицу када би прихватао ставове ове квази елите и њене вредности. На овом примеру најбоље се испољава и патолошка матрица самомржње и неприхватања туђег мишљења. Наиме, иако заговара толеранцију, ова квазиелита је заправо нетолерантна и аутократска. Било какав став који није у потпуности исти као њихов, па макар човек који га изговара био најпризнатији Србин у Европи и велики хуманиста, одмах га квалификује за етикету „мрачњака“, „изолационисте“, „антиевропејца“, „великосрпског шовинисту“ и шта све не. Јасно је да се ради о спиновању- припадници ове квазиелите заправо нису у стању да уваже основни постулат либералне расправе и користе се искључиво аргументима. Пошто то нису у стању, они се користе увредама на личном нивоу чиме доказују сопствену нетолеранцију и љубав према тоталитарном мишљењу.

У једном свом тексту, Слободан Антонић је лепо приметио да је ту наиме реч о љутњи коју припадници ове квази елите осећају у разговору са осталим Србима. Такву елиту Антонић је назвао „мисионарском интелигенцијом“ и виспрено закључио да се она понаша попут мисионара којима је задатак да цивилизују варваре.

Та врста потребе за признањем, за друштвеним признањем да је деловање ове елите исправно, патолошка је као и све у вези ове и овакве елите. Невероватна врста презривости, мржње се осећа у сваком тренутку. На пример, на сајту „Е-новина“ се у тексту поводом хапшења Горана Хаџића, могу прочитати ствари попут „ …О томе, нажалост, данас говоре само Жене у црном, као да ниједном органу гоњења, шта год то у Србији значило, не пада на памет да завири у војне папире и пронађе необориве доказе за садејство Србије и балван творевина у агресији на Хрватску… бацајући нову светлост на учешће Србије у злочинима. Утешно је да сарадња Србије са Хагом није окончана и да, верујмо, ова институција може да пронађе пут до историјских докумената.“[10] Из датог примера је више него очигледно да је на делу идентификација са другом страном, и да та идентификација са „Другим“ иде толико далеко да се „Другост“ доживљава још и јаче, па се иако то Западне владе не траже, тражи још и више, и тврди да је на делу била „српска агресија на Хрватску“. Како то не би било све, следи занимљив закључак у коме је писцу „утешно“ да сарадња са Хагом није завршена. Најгоре је што је било каква критика оваквих иступа одмах кандидат за говор мржње, а свака строжа реч доказ да се припадницима ове елите „крше људска права“ иако су заправо они сами ти који константно користе говор мржње. Заправо, говор мржње је полуга коју припадници ове квазиелите користе против неистомишљеника. Говор мржње је за њих уствари вербални деликт који они подржавају, а неретко говор мржње тако и дефинишу. Прави говор мржње употребљавају управо они. Рецимо, Горан Нецин пише да су Двери Српске „клерофашистичка организација“ и додаје: „Из клерофашистичког удружења Двери најавили су могућност самосталног изласка на следеће парламентарне изборе као група грађана под слоганом “Покрет за живот Србије.” Како су и зашто поменути трабанти хашких злочинаца и баштиници геноцида у Сребреници дошли на идеју да баш у овом тренутку разбуцају своје временом брижно сакупљане србоидне жетоне зарад вожње на политичком ролеркостеру – не зна се. Може се претпоставити, на пример, да је до тога дошло након што су схватили да немају достојну конкуренцију у осталим идеолошким пајташима из политичке групе србијанских борбених снопова, који би се одважили да изађу из својих мемљивих СА формата и узгред постану део нечега што се назива политичка сцена Србије. Једно је сигурно, српски клерофашисти одлучили су да и у овом случају, про домо, злоупотребе комплекс малог народа од давнина дубоко укорењен у просечном Србину, сервирајући му бајати патриотски марципан петпарачких митова и легенди, о Србима и српству“ [11]. Пазите, овај цитат је еклатантан пример говора мржње. Уопште, текстови овог типа су задојени мржњом и свакако су испод сваког нивоа пристојности. Мржња је очигледна, као и недостатак аргументације.

Мислим да је изнесено довољно тврдњи на основу којих може да се закључи да има смисла говорити о „самомрзећем Србину“ као чињеници. Размотрили смо узроке ове појаве, а у наредном разматрању ћемо се детаљније позабавити природом деловања елите „самомрзећих Срба“, њеним дометима и циљевима.

Наставиће се

W. M. L. Finlay, “Pathologizing Dissent: Identity Politics, Zionism and the ‘Self-Hating Jew’”, British Journal of Social Psychology, Vol. 44 No. 2, June 2005, pp. 201-222.

[2] Kenneth Levin “The Psychology of Populations under Chronic Siege”, Post-Holocaust and Anti-Semitism, No. 46 2 July 2006, Jerusalem Center for Public Affairs. Accessed Feb 2010

[3] Jerry V. Diller, “Identity Rejection and Reawakening in the Jewish Community”, Journal of Psychology and Judaism, Vol. 5, No. 1, Fall/Winter 1980

[4] The Mask Jews Wear — The Self-Deceptions of American Jewry, 1980

[5] from Freud and Dora: repressing an oppressed identity, by Michael Billig, Department of Social Sciences,University of Loughborough. Published in the British Journal of Social Psychology

[6] http://www.izjave.net/quote/1714#disqus_thread

[7] http://www.izjave.net/quote/9299#disqus_thread

[8] http://www.izjave.net/quote/9266#disqus_thread

[9] О злоупотреби „заштите људских права“ профетски је говорио још Карл Шмит

[10] http://www.e-novine.com/stav/49348-Magacioner-srpske-sramote.html

[11] http://www.e-novine.com/srbija/49337-dverjane-trku-imamo.html


http://www.slobodanjovanovic.org/2011/08/26/milan-damjanac-samomrzeci-srbin-poreklo-znacaj-i-funkcija-i-deo/

http://standard.rs/vesti/36-politika/8233-milan-damjanac-samomrzei-srbin-poreklo-znaaj-i-funkcija-1-deo-.html