Црна Гора – земља Џедаја?

Пише: Милан Дамјанац


Напросто је невероватно са каквим се недаћама српска нација суочава а још је невероватније то што се пропадању српске државе и нације на назире крај. Погледајмо само степен брзине стварања нових „држава“ на Балкану. Доживели смо и то да се делови наше нације проглашавају посебним народима, граде сопствене националне идентитете и културне обрасце, присвајајући српску историју, територије, културу и обичаје, и што је најгоре, тај тренд се наставља, а нико не обраћа пажњу на то питање затварајући очи пред овим озбиљним проблемом.

Најсвежији је случај Црне Горе. Црна Гора није једина, али је можда и најболнија страница наше садашњости. Црна Гора, некадашња „српска Спарта“; Црна Гора, српска држава која је чувала српско сећање у најтежим временима. Црна Гора, постојбина српског великана владике Његоша. Шта се, побогу, догодило са том и таквом Црном Гором? Бежање од сопственог идентитета у други патолошка је појава, али није непозната. Но, ту смо где смо, или што би рекао прост свет- „из ове се коже не може“.

Шта се уопште догодило на попису у Црној Гори?

Оно што је сигурно је да су резултати пописа у Црној Гори морали бити овакви какви су објављени, као што је и резултат референдума за независност морао бити онакав какав је био. Морао је, зато што би све остало значило катастрофу политике западних мешетара и домаћих послушника. Апсолутно сам сигуран да су прелиминарна истраживања била тачна и да се око 34 процената грађана Црне Горе сматра Србима. Међутим, такав резултат би представљао пораз образовне и медијске политике „испирања мозга“ и брисања колективног сећања, тако да се нисам изненадио када сам схватио да се објављивање резултата отеже до у недоглед, како би резултати одговарали потребама. Невоља Црне Горе је што у њој живи мали број становника; односно, концентрација највећег броја грађана је у пар највећих градова. Таква ситуација доводи до парадокса- до немогућности успоставе демократије и слободе избора. Једноставно, свако свакога познаје, земља је сиромашна, посла нема, и зато власт држи монопол над свим аспектима живота обичног грађанина. Наиме, ствар је више него проста, уколико желите да се запослите било где (а посебно у државној управи), морате да служите интересима владајуће елите. А служићете тако што ћете бранити њихову политику и криминалне радње.

Мала земља, народ концентрисан у пар већих центара, медији под контролом власти, образовни систем такође, мафија исто- то, признаћете, нису нормални услови у којима се може спровести било какав слободан избор (посебно не у ери модерне технологије). Уцене су саставни део политичког живота, а обмане су друго име црногорске стварности. Црногорски идентитет се лажно представља као грађански, док је заправо у питању наметање националног (народног) идентитета и асимилација Срба . Занимљиво је, додуше, да су резултати пописа по питању употребе језика доста неповољнији по црногорску власт. Новокомпованим ненаучним политичким чедом, кентауром под именом „црногорски језик“, говори само 36, 97 посто, што је значајно мање у односу на постотак оних грађана који се изјашњавају као „Црногорци“. Српски је и даље доминантан језик, иако је некако са 63, 49% заступљености на попису 2003. године сведен на 42, 88%. Дакле, поставља се питање- где су нестали људи који су говорили тим језиком пре само 8 година на тим истим просторима? Нису се одселили, и даље су тамо. Где су нестали они који су се изјашњавали Србима пре 8 година на истим тим просторима? Нису се одселили, већ су асимиловани. Пазите, то није мала ни наивна ствар- неко је асимиловао огроман проценат Срба. Неко је на наше очи на најгори начин прекршио људска права Срба. Права српског народа се флагрантно у континуитету крше у свим земљама региона, а наша се држава никада није определила за политику реципроцитета и заузела став који је морала- да питања положаја и права мањинских група у Србији веже за питања права, положаја и слобода српског народа у окружењу. У Србији свака национална заједница има свој национални савет и процентуално, кроз принцип „позитивне дискриминације“ учествује у власти, док се у околним државама врши асимилација наших сународника!

Дакле, уколико нисте „етнички Црногорац“ не можете бити запошљени ни као чистач у државној управи. Уколико сте професор не можете бранити научну истину и право да предајете српски језик, пошто вас чека отказ. Црквени великодостојници се приводе искључиво зато што припадају Српској православној цркви док се непризната творевина на чијем се челу налази Мираш Дедеић медијски фаворизује. Уопште говорећи, изузетно је тешко бити Србин у Црној Гори. Као што сам својевремено и писао, проблем је и евентуални захтев за статусом националне мањине, када су „етнички Црногорци“ већ узурпирали српску историју и културу. Како би се створио нови народ, неопходна је узурпација културе народа из којег нови народ проистиче. Зато се испоставља као проблем евентуални захтев Срба у Црној Гори за добијање статуса мањинског народа: сваки мањински народ има право да штити и баштини своју културу, обичаје, језик и историју. А сва обележја народа која би Срби желели да заштите у Црној Гори већ су узурпирана од стране тзв. црногорског народа. Култура, историја и говор Срба у Црној Гори није више део српског, већ црногорског идентитетског корпуса, и зато је проблематичан захтев за његовом заштитом. Наиме, црногорска култура је култура Срба у Црној Гори „прочишћена“ од српских националних елемената и српског имена. Црногорска историја је историја Срба у Црној Гори „прочишћена“ од чињеница који је могу повезати са српском историјом, црногорски музички инструменти јесу инструменти Срба у Црној Гори (нпр. гусле). Једина дозвољена права за српску националну мањину била би заштита права на србијански варијетет српског културног и националног идентитета, што је у склопу свеобухватне стратегије да се српски идентитет сведе на шумадијски, те да се из српског корпуса искључе сви Срби ван граница Србије (без Војводине, у којој је на делу стварање војвођанског идентитета).

И добро – хоће ли сада Срби, пошто их на попису има скоро 30 процената у истом проценту бити заступљени у државним органима Црне Горе? Хоће ли неко да одговори како то да је службени језик у Црној Гори црногорски а не српски када српским говори неупоредиво већи проценат грађана?

Главни изговор црногорских власти је да националне заједнице нису процентуално заступљене из разлога што Црна Гора није национална већ грађанска држава, што је ноторна лаж. То је најлакше проверити на два начина. Један је да на месец дана одете у Црну Гору и слушате испирање мозга које спроводи национални јавни сервис Црне Горе. Други је да погледате активности званичне Подгорице које се своде на окупљање дијаспоре свуда у свету. Не окупљају се ту сви исељени грађани Црне Горе, већ искључиво они који се осећају етничким Црногорцима. Стварање нове цркве и новог језика јесте у служби стварања новог народа, не грађанске државе. Српска држава мора да постави питање заштите права Срба у Црној Гори, који се налазе под великим притисцима и којима прети нестанак.

Мора већ једном да се схвати – црногорска политичка елита је исувише корумпирана и у спрези са криминалом да би испоштовала и једну демократску слободу или право. Црногорска власт контролише све у Црној Гори заједно са мафијашким круговима, и у таквој ситуацији асимилацију је лако спровести. Запослење добијају лојални „Црногорци“ и они који желе то да постану. На изјашњавању докажу своју лојалност како би сачували посао и прехранили породице.

Србија има два избора: да ћути и гледа нестанак Срба Црној Гори или да учини нешто конкретно. Зашто нема српских инвестиција у Црној Гори? Зашто не побољшамо везе тамошњих Срба са матицом? Шта је са културним институцијама у Црној Гори?

И док Срби нестају, српска власт чека да се избори заврше како би натенане прихватили сва условљавања Приштине јер само то гарантује обустављање ембарга на увоз српских производа. Наравно, ембарго је уствари ударио Вашингтон, а обустава ембарга је неопходна како бисмо ушли у ЕУ. Понижавајуће. Уствари, не знам има ли краја српским понижењима. Ми не само што преговарамо са својим отцепљеним деловима територије него и молимо да нас не заустављају на путу ка обећаној шареној лажи.

Мало ко је додуше приметио да се нешто више од сто грађана Црне Горе на попису изјаснило Џедајима. А то је у глобалу прави показатељ наше стварности. Овде можете да се изјасните као Марсовац, затражите и добијете марсовски национални савет, марсовски језик (исти као српски, само са меким „М“ и „А“) и затим да тражите отцепљење територије. Јадно и бедно, мада понајвише забрињавајуће.

Ако неко може да озбиљно, научно брани постојање црногорског језика онда ја кандидујем врањански дијалект за посебан језик. Уосталом, зашто не ићи и даље? Уколико постоје црногорски Џедаји, зашто се не усвоји и посебан џедајски језик, џедајска имена, џедајска историја? Данашњи новокомповани „црногорци“ тврде да су их Срби окупирали, да су им наметнули идентитет, да они српско име ни споменули нису док им Срби нису насилно укинули државу и слично. Занимљиво, да тако поносан народ, народ којем је образ светиња, који се хвали да је био слободан и у време Турака отворено признаје да је потпуно поробљен од стране Срба и да му је идентитет промењен. Пошто сам прочитао аргументе које користе у одбрану ове тврдње, тврдим да бих могао на једнак начин да браним теорију да су Црногорци у ствари Џедаји, да је владика Његош био Џедај а да је право име Мила Ђукановића Дарт Вејдер. Нашло би се ту места и за Оби-Ван Кенобије.

Историјске чињенице нису конструкција ма колико се неки трудили да их тако представе. И ова ће ујдурма са тзв. црногорском нацијом бити кратког века. За крај, ваљало би да нашу браћу црногорце подсетимо на речи мајке Владике Његоша поводом његове смрти: „Браћо Његуши, соколови црногорци! Није лијепо што чините, што кукате и плачете за Владиком. Нијесам ја њега родила нити за кукање нити за плакање, већ сам га родила о добру имена вашега и српскога. Вазда сам била и сада сам најсрећнија мајка, кад ми је Бог подарио тебе, мој вазда најмилији сине. Био си најљепши међу најљепшима не само тијелом него и душом. А за ваистину Божју ја, твоја мајка, за тобом никад нећу заплакати, јер кад би то учинила ја не би била твоја права мајка. Требају да плачу мајке које рађају издајнике и погани људске, а не ја. Проста ти сине материнска рана, просто ти српско млијеко којим сам те подојила. Слава Богу који ми те тако лијепога даривао и тако лијепог и младог узео, барем ће и Он, сине мој, од тебе имати што да види“.

Нека се сви новокомповани црногорци добро погледају у огледало. То је једино што имам да им поручим, а шта би им поручила мајка Владике Његоша, Јована Томова, рођена Пророковић, то остављам њима на савести.

http://www.slobodanjovanovic.org/2011/07/26/milan-damjanac-crna-gora-zemlja-dzedaja/

http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/7955-milan-damjanac-crna-gora--zemlja-dedaja.html