Мирољубива политика и преговарачке муке

Пише: Милан Дамјанац



“Црвена линија” од које, како су властодршци више пута поновили, нећемо одступити је захтев да се ствари врате на почетно стање, дакле пре акције РОСУ. Тек уколико се тај захтев спроведе, даљи преговори са Приштином биће могући. Уместо тога, наши су прихватили усмени договор (што је и разумљиво пошто знамо да се Западњаци ни писмених договора не држе; али јесте неозбиљно) којим су добили шарену лажу, а обећали у име Срба са Космета да ће барикаде бити уклоњене.

„Европска Србија“, кажу на вестима. „Европска перспектива за младе“, „ Србија лидер у региону“…, а истина је да је Србија у рангу афричких колонија. Зашто побогу и забога Србија уопште има парламент и Владу када није у стању да реши ниједан проблем грађана?

Председник нас је обавестио, како је то Жељко Цвијановић лепо приметио, да је једина алтернатива његовој косметској политици рат. Е сад, заиста, уколико је то једина алтернатива, онда значи да никаква политика према Косову није ни могућа сем ратне. Није Председник ваљда озбиљно мислио да су напори које Србија улаже у одбрану Косова плод некакве политике и стратегије? Ма, хајте! То је најобичније замазивање очију. Као што сам већ напоменуо у претходном тексту, суштина преговора и борбе за Космет је молба да се решавање фактичког признања одложи након избора, када ћемо на неки начин, посредно, признати Косово, а како је кренуло нашим властима ће се жеља и испунити. Европски изасланик је саветовао и Србе и Албанце „да се добро одморе и окупају“, а затим да се врате на преговоре. Очигледно човек није знао да је премијер Србије већ на одмору, мада то не зна ни већина Срба, пошто нису ни приметили када је то па био ту. Уосталом, какву уопште власт у Србији има премијер?

Алфа и омега је наш председник, психолог, који нам је тако лепо и зналачки пружио бесплатан третман на седници Скупштине. Као озбиљан лекар дијагностичар подстрекивао је све у Србији који нису ОН (наводивши поименце политичке странке, интелектуалце итд), исказујући поштовање и уважавање за њихове ставове, да кажу шта замерају његовој бриљантној политици. Поновио је да он, као непристрасни лекар, мора да има уважавања за свачије циљеве и гледишта, како се нико не би осетио пораженим, ни један једини народ у региону. Видите колико је важно имати за председника човека који је дипломирао психологију, па је самим тим пун разумевања. Он ће нас излечити од вишевековних заблуда. Док сви остали председници и владе у региону раде на корист и у интересу народа који их је изабрао, наш председник ради у интересу свих народа. Он је нешто квалитативно другачије у односу на остале. Он је доктор. Он све разуме. Он разуме да је једино уважавање интереса свих народа, без фаворизовања било којег, пут ка бољем сутра. Ето колико Срби имају среће- док су околни народи кроз историју бирали ратоборне вође, ми смо неретко бирали оне који за све имају разумевања и који имају изражену манију величине. Сада ће, након целокупне српске историје, наш председник Србима променити свест и решити све проблеме српскога народа.

Није нажалост он први који је имао овако сумануте идеје. Сетимо се само Александра Карађорђевића који је у жељи да историјски реши све српске проблеме увукао Србе у „пројекат Југославија“. Чим постанемо Југословени, сви ће проблеми нестати као руком однешени. Само да не будемо Срби. Овај данашњи вођа тврди да ће нам бити боље кад постанемо Европљани, али не у географском већ у идентитетском смислу. Биће нам толико добро да ће благодети које смо понели из Југославије изгледати бедно и јадно у поређењу са јевропским благодетима.

Наравно, након што је утврђено да је једини избор који Срби имају покоравање или рат, преговарачи су пошли на Косово како би жеље нашег председника спровели у дело. Председник се, као и обично, постарао да ојача нашу преговарачку позицију, поновивши да Србија неће ратовати. Наравно да неће. Неће никада ратовати и то мора Председник да нагласи како не би евентуално међународни фактор помислио да би било добро да направи и Србима неки уступак. Никоме није у интересу рат, а пошто су само косовски Албанци спремни да ратују, Србе могу и да игноришу. Несрећа је што су Срби на северу Косова ипак мало тврђи орах па не пристају на овакве шараде, тако да је нашима понуђен пораз запакован у обланду. Ништа лепше и боље наши преговарачи нису ни могли добити, то су и хтели. Нешто што би народу могли да представе као победу мирољубиве српске политике. Наши спин доктори су се дали на посао у коме имају доста искуства, и ето друге победе за Србију након довођења ЕУЛЕКСА! Види се да смо рођени победници.

Дакле, “црвена линија” од које, како су властодршци више пута поновили, нећемо одступити је захтев да се ствари врате на почетно стање, дакле пре акције РОСУ. Тек уколико се тај захтев спроведе, даљи преговори са Приштином биће могући. Уместо тога, наши су прихватили усмени договор (што је и разумљиво пошто знамо да се Западњаци ни писмених договора не држе; али јесте неозбиљно) којим су добили шарену лажу, а обећали у име Срба са Космета да ће барикаде бити уклоњене. Уствари, договорено је да ће на административним прелазима бити и КФОР и припадници „Косовске полиције“ обе националности, чиме су заправо дозволили косовским Албанцима успоставу међудржавне границе. Уосталом, КФОР се већ декларисао и ставио у службу приштинских власти, тако да не сумњам да ће спроводити и приштинску царинску политику.

Да бисмо себи дочарали услове под којима су вођени преговори, најлакше је да замислимо неког дечака у школи кога сви остали дечаци свакодневно туку. Затим, домишљати дечак, каквим га је Бог дао, објави целом разреду да се он више бранити неће, да никада никога неће ударити, али да очекује да га више не туку. Ето, то су домети фантастичне мирољубиве политике. А да је дечак само запретио, покушао да делује као да ће узвратити ударац, можда га заиста више и не би тукли. Зашто би други исказивали поштовање ономе који не поштује самога себе? Када сам у претходном тексту осудио Председникову хипи („give peace a chance“) политику нагласио сам да је онај ко се унапред јавно одриче употребе силе управо изгубио сав потенцијал за вођење озбиљне политике. Само политички дилетант може да дозволи себи да не искористи војску у политичке (преговарачке) сврхе. Сви ми знамо да је никада не би употребио, али је бар могао да делује да хоће. Основа мирољубиве политике коју наизглед заступа Тадић потпуно је обратна и заснива се на следеће постулату: „уколико хоћеш мир спремај се за рат“. Пошто се Србија није понела као суверена држава која има жељу да искористи све своје ресурсе за одбрану свог суверенитета, сама себе је довела на ниво колоније зависне од милости наших пријатеља који су нас бомбардовали, учествовали у отимању Космета, окупацији Крајине и етничком чишћењу Срба. Не само то, него је јасно да је на делу ревизија резултата Другог светског рата, и да ће се Србији узети још делова територије.

Заиста, поред таквих пријатеља, непријатељи нам нису потребни.

Да ствар буде гора, ово је само глазура, а суштина је да су нашим властодршцима косовски Срби камен око врата, баласт којег би желели да се што пре отарасе. Шта ће једној еуропској Србијици Косово? Шта она да ради са Косовом? Где ће и куда ће с њим? Нема она ништа заједничко са том и таквом историјом. Еуропским Србима то је само још једна препрека ка чланству у “Царству небеском на Земљи”, “светој и блаженој ЕУ”. Ко данас не схвата да заправо све државне структуре раде на томе да се сећање на српски идентитет заборави, да се проблеми на Косову потисну и не помињу, не разуме природу ситуације у којој се српски народ налази. Навијачи Црвене Звезде су истакли занимљив транспарент који погађа суштину проблема: „Када убијају ОН ћути, кад се бране ОН се љути“. Управо је то одличан опис ситуације. Потиснути проблем, подржати Западну матрицу предрасуда о Србима, учествовати у етикетирању свог народа као холивудских „лоших момака“.

Када било ко у Србији или из Србије постигне било какав успех, наш се председник и Влада вежу за тај успех, они црпе енергију из њега, они злоупотребљавају вредност туђег успеха у сопствене сврхе. Чим је Ђоковић повео против Надала на Вимблдону наш се председник експресно створио на трибинама. Када се, пак, догоди какав проблем директно изазван мирољубивом политиком нашег председника, дотични отрчи у Румунију, Чешку…било где, само да није са својим народом. Негативне поене препушта другима, мање важнима, а затим се, након што се прописно исмеје примајући још једну у низу увредљивих награда у некој далекој земљи, врати са лицем озбиљног државника спремног да се ухвати у коштац са проблемима. То заправо значи да је спреман да каже неколико лепих фраза које ће угрејати наша срца и надом испунити наше животе. Поновиће пар мантри и опет ћемо сви као овце блејући чекати у реду за клање, па која стигне на ред пре, која после. Сви ћемо стићи, не журите се. Затим реалан проблем измести из медија, те тако човеку делује да је на Косову све нормално или да се у најмању руку ситуација смирује. Тада наступају страшни преговарачи који намерно прећуте да Срби са Косова такав договор не желе да прихвате. Ту се најбоље види предност просрпског председника у односу на српског председника. Просрпски председник неће отићи на барикаде да буде са народом, не, никако. Председник неће отићи да обиђе свој народ, да види муке свог народа, да чује вапаје свог народа. Просрпски председник би радије на ћевапе са Тачијем, а можда позове и свог пријатеља Јосиповића, па заједно могу да договарају срећну будућност. Чим провере од чијег су меса ћевапи справљени.

Заиста, српски председник никада не би могао да се осмехује примајући награду у Чешкој у дану када специјалне шиптарске јединице нападају српске цивиле. Срећа, па имамо просрпског председника, благо нама.

Просрпски председник, мирољубиви психолог, алфа и омега српске политике не иде на Косово, он прима представнике Срба са Косова у Београду, а тамо им преноси да се договор има испоштовати или ће их Србија оставити саме на милост и немилост косовским Албанцима. Дакле, ево потврде да се историја понавља оним народима који нису успели да науче своју лекцију. Ето нама Книна по други пут. По старој доброј опробаној стратегији, Срби на Косову су смештени између чекића и наковња од стране Београда, па или-или. Или те има онако како те види Борис Тадић или те нема никако.

Цела ситуација око Космета подсећа на филозофско гледиште солипсизам. Наиме, солипсизам се заснивао на уверењу да све што видимо постоји на основу тога што ми постојимо, дакле, када и не гледамо, оно друго, спољашње више не постоји. Довољно је, дакле, само затворити очи и сви ће Срби нестати из Хрватске када их опет отворимо. Уколико будемо довољно дуго држали очи затворене, можда нестану и косовски Срби, а и Република Српска, а можда се и браћа Турци врате у Београд. Треба само очи дуго и истрајно држати затворене и косовски проблем ће се решити сам од себе. И проблем Војводине такође. Ето како успешно наша власт решава наше проблеме; уколико овако наставе ускоро нећемо имати баш ниједан проблемчић.

Или, како је друг Стаљин говорио: „Нема човека, нема проблема!“.

А ми ћемо и даље да се уљуљкујемо бајкама о европској будућности, као што смо се некада уљуљкивали бајкама о светској револуцији.

Збогом памети!


http://www.slobodanjovanovic.org/2011/08/08/milan-damjanac-miroljubiva-politika-i-pregovaracke-muke/

http://www.standard.rs/vesti/36-politika/8073-milan-damjanac-give-peace-the-boris-.html