Пише: Милан Дамјанац
Чудо једно како власт успе да опије човека; учини га исувише моћним, створи му привид бесмртности и недодирљивости и отупи му чула. Отупи му чула толико да он заиста не види, не чује нити осећа у шта се претворио. Није ни чудо што су се некада, у старом Риму, Тријумфатори возили у великим кочијама с четири котача која су вукла два бела коња, а лице и тело би им било обојено у црвено, док им је маса клицала. Међутим, за разлику од данашњих, тадашњи обичаји су укључивали и један куриозитет. Наиме, иза Тријумфатора је стајао роб и држао ловорову круну изнад главе господара (без да је дотакне). Овај роб је имао и задатак да тријумфатору стално шапуће у ухо „memento mori“ („Сети се да си смртан“). Неки извори наводе да је викао „Respica te, hominem te memento “ („Осврни се, ти си само човек“). Тако је Тадић, негде успут, заборавио да је само човек, а не Бог. Заборавио је, у ствари, много тога. Постао је арогантан и допустио је себи да понавља речи режима који је срушен уз помоћ улице 5. октобра, чак и да понавља њихове квалификације протеста- „рушење уставног поретка“, „угрожавање мира“ и тд. Уистину, разлога за протест има и превише. Толико је доказа испливало у последњих 15 дана да човеку мора бити потпуно јасно шта се на изборима догодило, почевши од записника који су потписани од, евидентно, једне особе са идентитчним рукописом у име 20 људи, до проглашења резултата у којима стоји да на неким бирачким местима од укупно 620 уписаних бирача, победник има 1356 гласова.
Након овако прљаве кампање постало је јасно да живимо у ауторитарном друштву у коме је потпуно јасна подела власти. У Србији се власт одржава преко медија, кримилаца и утицаја западних ментора. И поред такве атмосфере, и поред незапамћеног медијског линча, Томислав Николић је успео да тријумфује и постане председник Србије. Након невероватних новинских натписа (треба само погледати насловне стране „Блица“, који је и данас остао доследан себи) и невероватног понижавања на готово свим медијима, до чињенице да, част изузецима, у медијима није могла нигде да се види Томина реклама или спот овај резултат делује као право чудо. Међутим, није то најважнија ствар која се догодила. Најважније је да је народ показао да и поред оваквих манипулација и медијског мрака, није изгубио веру у будућност, веру у себе и здрав разум. Медијска кампања којом нас безалтернативни проевропски медији бомбардују годинама је била изузетно опсежна, али недовољна. Нису успели да нам избришу свест о себи. Народ је коначно схватио да је он судија, а не „Блиц“, и да не зависи све од Демократске странке и њихових партнера у земљи и ван ње, већ од народа. Народ је показао да има снаге да се одупре и да проба да нешто промени, показао је психолошку снагу и улио страх свакој будућој власти. Заправо, народ је показао колико су истраживања јавног мњења, медијске кампање и манипулације излишне уколико се народ потцени. А Тадић га је потценио, у то нема сумње.
Било је занимљиво видети ту промену тежишта, то изненађење и чуђење медиокритета и медијских гласноговорника који нису могли да поверују да народ није гласао према замишљеним пројекцијама. Та тишина, забринутост на лицима тзв. аналитичара, тај страх који се видео у сваком питању новинара, ти вапаји једне идеолошки острашћене испоставе режима који је учинио све да Србију доведе у овако незавидан положај говорили су више од било које анализе. Они су истински били изненађени и пренеражени. Овако нешто се, са њихове тачке гледишта, није смело догодити. Наравно да исход избора није сам по себи гаранција бољитка. Ни Николићево именовање за председника, ни евентуална промена пројектоване владе нису гаранција боље будућности али су велики, огроман психолошки корак.
Исход ових избора није велики због Николићеве победе, већ је та победа велика због тога што представља симбол буђења народа. Промене морају бити свеобухватне и неће се десити брзо, али је важно рећи да оне неће доћи због Николића већ због народне снаге. Буђење свести о себи изискује нову политику, ново усмерење српске државе и народа, изискује рад на промени културне матрице и система манипулације у коме живимо. За тако нешто биће потребне године, али се сада барем може наслутити трачак наде.
Што се Николића конкретно тиче, остаје да се види како ће се понашати у будућем деловању, и да ли ће заиста представљати неку врсту освежења на политичкој сцени. Из свега је највише добио Војислав Коштуница који је успео да договори немењање Устава у скупштини Србије и евентуалну промену курса државне политике. Тим договором испоштовани су елементарни национални интереси српског народа и остављен је простор за процват нове политике која неће бити идеолошки обојена и штеточинска. Мислим да је на крају пресудила Коштуничина јавна подршка, крађа на парламентарним изборима и изузетно прљава кампања Бориса Тадића и ДС-а. Након такве кампање, доста сигурних Тадићевих бирача није желело да изађе на изборе, те је тако Тадић сам себи учинио контрауслугу. Наравно, резултати ових избора бацају огромну сенку сумње на резултате парланментарних избора које ваља потанко испитати.
Без обзира на будуће понашање Николића на месту председника Србије, српски национални приоритети се знају, а први је промена погубне политике пута ка ЕУ без алтернативе и успостава аутентичне српске спољне политике као противтежу страним утицајима. Други приоритет је обнова културног и националног обрасца Срба и у том циљу промена интелектуалне квазиелите која је окупирала српски медијски простор и јавне установе и која утиче на образовање младих. Тек након промене у културној, образовној и спољнополитичкој оријентацији земље можемо се надати неком напретку. Космет и Војвидина се пре свега бране у школама, уџбеницима и на медијима. Наша традиција, духовност, историја се бране управо на тим пољима, и та поља морају постати наше сфере деловања. Услов за ове промене није Томислав Николић, већ Србин који је и поред опсежног медијског бомбардовања и манипулација смогао снаге да гласа за противкандидата Борису Тадићу. Симбол будућих промена је народ који је разумео и схватио да Тадић има алтернативу, јер се онаквом беспризорном понашању и непоштовању ни конкурената ни народа морало рећи једно велико- НЕ.
Зато данас користим прилику да честитам српском народу на колективном буђењу- било је крајње време. И наравно, честитам Николићу на победи. Требало је издржати све нискости и понижења које је он издржао. Његова срећа је у томе да га је Борис, не схватајући, тиме приближио народу. Онако како се понашао према Николићу у време кампање, Тадић се понашао и према народу у протекле четири године. Тиме их је само подсетио на шта је све способан. И хвала Богу, и народ је њега подсетио за шта је све способан. Све се ово неће завршити добро по Тадића. Ако ми не верујете, размислите- ко је био задовољнији резултатима избора? Напредњаци или Ђилас?
Нема коментара:
Постави коментар