Пише: Милан Дамјанац
Мора се схватити да ће нас рушити једне по једне, да ће нам свима запушити уста и ставити повез преко очију
Мој пријатељ случајно је начуо разговор двојице о изборима. Обојица гласала за Демократску странку и Тадића, један из страха а други због новца. Први је гласао јер се боји да опозиција не увуче земљу у нови рат, а, рекао је, „ко год жели да се отцепљује нека иде“. Други се похвалио да је глас продао за 2.000 динара додавши да су „сви исти“ и да је он „бар добио нешто конкретно“.
Тај дијалог представља најкраћи и најбољи опис дела узрока оваквих изборних резултата. Са једне стране, у питању је чиста медијска манипулација са циљем изазивања страха од промене власти, а, са друге, куповина гласова. Дакле, изборе су обележили страхови и лоповлуци. Страх је, бојим се, ипак убедљиви победник избора и као такав има највећи коалициони капацитет и самим тим највише шансе да формира владајућу већину која ће управљати Србијом у наредне четири године. Уочи избора упозорио сам да ће ово бити избори између храбрости да се заузме и одбрани лични став и страха. Народ није успео да остане доследан себи и дозволио је да га обузме страх. Наравно, један део није гласао из страха, већ из личне користи, али је то већ прича о интегритету и поштењу и ту се нема шта додати. Било је разних неправилности, међутим, оне не умањују победу страха над здравим разумом. Људи су решили да више верују телевизору него свом расуђивању.
УСПОН ЛЕВИЦЕ Ваљало би рећи пар ствари о народу и тенденцијама које се јасно уочавају након ових избора. Народ је доста гласова дао левичарским странкама или бар онима које су највише говориле о социјалној правди и лагодном животу. Народ је заправо гласао за бољу пчрошлост и Тита, за мало рада и велику плату и живот на кредит који никад не стиже на наплату. Кад се саберу гласови који су дати за левичарске партије – ДС, СПС, Покрет радника и сељака и партију Јошке Броза, назире се да Србија скреће улево. Наравно, не мислим да се ради о аутентичним левичарским партијама које ће истински бринути за положај народа, већ је тај број гласова индикативан и говори нам неколико ствари.
Прво, говори нам о дубини безнађа и сиромаштва у којем се Србија налази. Друго, говори нам да Срби не одустају од свог стандардног начина решавања проблема – одмах и преко ноћи. Срби воле популистичке изјаве и заиста верују да ће им бољитак доћи преко ноћи. Треће, то говори о укорењености идеје лагодног живота на туђим плећима у народу, где би сви волели да раде у државним фирмама. Четврто, то нам такође говори да народ цени ауториттет и чврсту руку, па се чак владару на неки начин и диви ако овај покаже да је у стању да народу слободу ограничи. Зато слогани који су бојнички одсечни, „чврсти“ и „јасни“ наилазе на одушевљење. Услед нашег менталитета, нисмо у стању да преузмемо одговорност ни за своје поступке, ни за свој живот. Живимо симулацију живота, а о свим другим стварима неко мора да брине. Неко ко има чврсту руку а повремено воли да користи и каиш. Само је битно да не претера, већ да у свему нађе меру. Пето, говори нам да народ није свестан свог идентитета и да очајнички жели да га утопи у туђи. И на крају, говори нам доста о поимању економије у народу. Народ не разуме економију и токове новца нити разуме одакле се новац ствара. Српски сељак само види да га држава оставља на цедилу и да му штети, а просечан становник града жели сигурну и високу пензију чак тринаест месеци у години. Нико се не пита одакле новац за ПИО фонд? Нико се не пита ко ће то да плати? Нико се не пита шта са индустријом, пољопривредом, привредом. Нема лаког и брзог решења за нагомилане проблеме.
ПАТРИОТСКЕ СНАГЕ Патриотска опозиција је успешно анестезирана, сем Демократске странке Србије, чији је председник изложио једну интересантну и аутентичну идеју о политичкој неутралности. На крилима ове идеје, ДСС је задржао парламентарни статус, док су Двери остале испод цензуса, а исто важи и за некада велику СРС. У скупштини је преостала, дакле, само једна јасно патриотска и умерено десна национална странка и као таквој јој предстоји пуно посла да на прави начин заступа националне ставове. У том циљу, важно је да врх ДСС повуче потезе који ће дугорочно обезбедити могућност афирмације идеје о неутралности и сувереној Србији, а то се може само уз сарадњу са другим сличним непарламентарним странкама и патриотским невладиним организацијама. Циљ је створити савез организација које заступају и бране овакву идеју.
Нестанак радикала са сцене не говори ништа добро. Напротив, говори да су десне и умерено десне партије у озбиљним проблемима и да се њихов маневарски простор сужава. Бојим се да долази време успона левице и гушења десних партија. У том смислу, чини ми се да не постоји простор за оснивање нове странке на овом политичком полу, бар не у наредном периоду. Морамо сви учинити све што можемо да барем очувамо ову присутност националне идеје која тренутно постоји јер је и она под знаком питања, а то можемо само ако смо јединствени и добронамерни једни према другима. Удруживање је кључна ствар – удруживање слободномислећих људи који овој земљи и народу мисле добро.
Наравно да се овде не ради пре свега о подели између левице и деснице – ствар је далеко дубља и комплекснија – али је то занимљиво поменути пошто се тако најјасније виде размишљања и очекивања народа, доживљаја државе, економије и улоге власти.
ПОСТИЗБОРНА КОМБИНАТОРИКА Највећи добитници избора су Дачић, Динкић и Ђилас. Дачић, зато што је показао да је популизам одлична формула која доноси гласове слуђеног народа. Показао је како се влада и да је много научио из периода деведесетих година. План опоравка је јасан – СПС запосли грађане у државној служби, и то бар четири пута више грађана него што има слободних места а затим им остави једноставан избор – или ће гласати за њега и СПС или неће имати посао. Наравно, он то није ни рекао нити има потребе да каже, таква се ствар подразумева. У држави у којој не постоји индустрија и привреда, а у мањим местима је једино могуће радити у државној управи и црпети новац из државне касе не радећи ништа једноставно и кратковидо решење се само намеће. И ето дугорочне формуле за опоравак. Али СПС, не Србије.
Динкић, зато што је још једном показао да је права „политичка животиња“. Уз помоћ локалних кнезова и барона који имају велику подршку у својим местима, успео је да прескочи цензус. Колико регуларно, остављам вама да процените сами. У сваком случају, ради се о још једној брилијантној победи Динкића. Човек је неуништив. Цела кампања му се свела на експлоатацију српских подела и мржњи, и на томе је добио гласове. У Београду је обећавао мањи број небеограђана, како не би кварили дух и лепоту великог града и одузимали посао рођеним Београђанима, док је у провинцији пропагирао мржњу према Београду и заговарао тезу да свако село буде главни град. То му је уродило плодом, као што је уродило плодом и обећање о бесплатним акцијама од по хиљаду евра. И ту се нема више шта додати. Понекад помислим да народ болује од Алцхајмерове болести, уз све дужно поштовање према народној муци.
Ђилас је победио јер ће после избора ојачати и на граду, и у странци, и постати најозбиљнији кандидат за новог председника ДС. Показао је да је на граду недодирљив. Оних четири хиљаде динара које су послате пензионерима пре рока су се итекако исплатиле.
Нова влада ће, по мојој процени, бити састављена од ДС, СПС и УРС-а. Мислим да је ЛДП тек резервна варијанта. Једино што је лоше у тој комбинацији је позната склоност Динкића да сруши или ослаби владу пре краја мандата. Али то на страну, ово је најреалнија комбинација, уз мањине. ЛДП је такође озбиљан кандидат за нову владу, док би све остале комбинације у којима СНС прави власт морале бити плод успеха Николића на председничким изборима, што је мало вероватно, али не значи да га не треба подржати и дати све од себе да Тадић, кога је опила власт и који прелази сваку границу прихватљивог и дозвољеног, сиђе са власти.
ШТА ДАЉЕ? Упркос свему, остаје чињеница да је медијска манипулација била велика, да су избори били препуни неправилности. Треба само погледати снимак са избора у Зајечару и видети о каквим се манипулацијама и крађама ради. Шта тек рећи за комби пун пара који је кружио улицама Новог Сада? Могу само замислити шта се догађало у мањим местима уколико су се такве ствари догађале у великим градовима. О плаћању и превожењу Рома до бирачких места да и не говорим. У оваквим околностима изборни резултати не представљају никакво чудо. Србија се и дефинитивно вратила у време позних 90-тих, кад је демократски поредак био једнако демократски као и овај данашњи. Мада, некако се не могу отети утиску да би уз овакве медије Милошевић владао још бар 20 година.
Избори су били нерегуларни и недемократски у сваком смислу, и у контексту саме процедуре, и у контексту сатанизације одређених странака и медијског мрака. Народ је гласао, ипак, доста разочаравајуће уколико се имају у виду прилике у којима се Србија налази. Тиме је показао да је изгубио идентитет и колективност, чак и осећај за реалност. Његова процена односа очигледне штете и користи није била добра и далековида, и то ће коштати и народ и државу. Имајући у виду да је противкандидат Тадићу у другом кругу Николић, верујем да се Николићу мора пружити подршка, без обзира на ставове које свако од нас можда има о напредњацима. Једина шанса да председник који дозвољава овакве манипулације и изборне крађе оде са влати јесте давање подршке Николићу. У супротном, чека нас проширивање аутономије Војводине, затварање питање Космета, и отварање питања Рашке области у међународним круговима. То се не сме дозволити, у питању су озбиљни национални интереси и као такви превазилазе све личне страсти и политичке и патриотске поделе.
Питање је тренутка када ћемо сазнати да су једини који могу подржати Николића у другом кругу патриотске странке, пре свих Коштуница и вође Двери. И то довољно говори о тренутку, али и о Николићу. Власт ће учинити све да Тадић победи, апсолутно све и пошто се неће презати ни од чега, треба рећи да смо се вратили у деведесете и да се бојим да ће ову власт морати да руши улица, ма како ми било мучно да то признам. И неће много проћи до тада.
А и наше су се комшије већ осилиле. Премијер Турске, охрабрен резултатима у Србији, најављује и војну помоћ косовским Албанцима уколико затреба. Инцко сматра да су и у окружењу створени услови за функционалнију БиХ, што заправо значи да ће се притисци на Републику Српску интензивирати, док косовски званичници подржавају проевропску владу у Србији .
Све ово говори да морамо да збијемо редове и покушамо да променимо нешто док не буде касно. Србија је пред распадом и нестанком. Свако ко то не разуме и не види, свако коме су важније личне страсти од Србије нека не изађе на изборе. Сви остали, који су пре свега патриоте и воле своју отаџбину, треба да дају све од себе, па ма какав резултат био. Треба покушати. У супротном, нико нам неће бити крив сем нас самих и ништа нећче преостати сем међусобног обрачунавања.
Мора да се схвати да ће нас рушити једне по једне. Мора да се схвати да је сада отворен пут властодршцима да заврше са питањем Космета, јер управо сматрају да су за то добили подршку народа, мора да се схвати да ће доћи до укидања Устава. Мора да се схвати да ће нам ускоро свима запушити уста и ставити повез преко очију. Морамо да се боримо и, ако изгубимо, да се боримо даље, али овог пута уједињени. Или тако или нас ускоро неће бити. А тада више ништа неће бити важно, сем „Оде радости“ којом се демократе заклињу жутој звезди на плавој тканини.
Нема коментара:
Постави коментар