Шта је драма у томе или концепт и идеолошки образац "Утиска недеље"

Пише: Милан Дамјанац





Иако никад није рушио рекорде гледаности, чак ни међу политичким тв-програмима, „Утисак недеље“ је током две деценије, колико траје, стекао култни статус, најпре у корпусу опозиционе, „антимилошевићевске Србије“. Тај статус емисија Оље Бећковић задржала је и после 2000. године без обзира на вишегодишње редовно емитовање, контроверзно понашање водитељке и концепт емисије.
У том периоду чак, могло би се рећи, „Утисак“ је ширио утицај пре свега у редовима владајућег политичког и друштвеног естаблишмента, сужавајући сопствени хоризонт оним ритмом како су се сужавали политички хоризонти истог тог естаблишмента. Јер, онако како је естаблишмент своје погледе померао у правцу видика тзв. „друге Србије“, тако се „Утисак недеље“ претварао у култ управо те идентитетске групе. Данас, то је већ програм који служи „спиновању стварности“, односно креирању симулација реалности, у оној тачки која представља пресек симулакрума који власт жели да прикаже грађанима и друштвене и политичке пројекције у којој Србију виде „другосрбијанци“.

Размотрићемо концепт, смисао и улогу емисије у медијском животу Србије.

КОНЦЕПТ И СМИСАО Емисија је замишљена као ток шоу у коме обично сем водитељке учествују и три саговорника. Све је осмишљено тако да емисија временом прераста у чистилиште, у коме се доказује правоверност. Наиме, за разлику од других емисија на овом медију и вести које су једностране и служе медијском спину, „Утисак недеље“ служи за изношење аргументације у корист и против владајуће догме. Ток разговора је такав да може створити утисак непристрасности и, самим тим, отвори пут рационалном просуђивању обичног гледаоца. Међутим, ради се о испостави културне елите Друге Србије, и сва се расправа води унутар тог културног модела, док се друге културне вредности, а самим тим и реалности дисквалификују као непогодне и непостојеће. Ту је реч о успостави ауторитарности која и јесте главно обележје наше медијске сцене којом доминирају представници тзв. културне елите, погодни коментатори и медиокритети. Ток емисије служи за оправдање или добронамерну критику политичке елите (власти). Владајућа политичка класа је продужена рука културне елите која је преплавила српске културне установе, медије и Универзитете. Заправо, културна елита врши улогу регулативног фактора политичке елите. Она омогућава аргументативну подлогу непопуларним и неразумним политичким потезима, а често игра улогу агресивнијег и радикалнијег елемента. Они су опомена влади да са свог догматског пута без алтернативе не сме скренути ни за милиметар, што даље наводи на закључак да су медији и културна елита испоставе влада оних држава који контролишу медије и желе Србију покорену.

Основне вредности на којима инсистира ова емисија су управо вредности владајуће културне и медијске елите и оне се нипошто не смеју доводити у питање. Како би се очувала недодирљивост ове културне елите и њених политичких експонената емисија је конципирана тако да водитељка у сваком тренутку мора имати поузданог савезника у студију. Представник владајуће елите који је присутан има задатак да не само заштити догму, већ и да начини притисак на госта у настојању да га прикаже као неразумног и политички неписменог, а ако се може- и неморалног.

Заправо, гост који није припадник мејнстрим елите изиграва покусног кунића; он је полигон обрачуна са идејом коју заступа и културном и политичком елитом која такву идеју дели. Ради се дакле, о смишљеном медијском суђењу у коме тужилац и сведоци тужилаштва саслушавају осумњиченог.

Овако замишљено, тужилац преузима улогу истражног судије, коју и иначе српски медији и пречесто преузимају, и спроводи своју вољу над оптуженим, који би требао да је саговорник а не оптуженик. Водитељка која преузима улогу истражног судије и јавног тужиоца поставља лака и подстицајна питања подобним гостима који заправо играју улогу сведока, савезника и помагача.

Лака, зато што се савезници не смеју довести у незгодну позицију у којој се могу збунити и из које не могу изаћи, а подстицајна зато што их тиме наводи да подробно, уз одобравање, образложе своју политичку позицију. Како тужилац верује сведоцима које је сама извела пред пороту, и како јој је у интересу да се њихова сведочанства сматрају за истину, она им у томе помаже, да би након тога, усвојила дату „истину“ и кренула у обрачун са неистомишљницима. Дискредитација оних који мисле другачије прилично је деликатна. Гост који је присутан је представник културне или политичке опозиције, односно, налази се са непостојеће стране реалности. Самим тим, он је изванредан џак на коме се могу вежбати ударци који се заправо упућују идеји испред које гост стоји. Тиме се оправдава положај мејнстрим културне елите и извргава руглу она елита која је скрајнута и која жели на њено место. Заправо, тиме се оправдава изопштеност културне и политичке опозиције из медијског живота Србије. „Утисак недеље“ се по томе разликује од осталих емисија. За разлику од других емисија, повремено се у „Утиску“ нађе припадник културне опозиције, како би се на његовом примеру и дискредитацији његовог рада и ставова изнова потврдила исправност медијског мрака. Ради се на јасној дистинкцији између добронамерних, рационалних, политички писмених, цивилизованих и нормалних у односу на групу коју гост представља.

Противник се, дакле, мора дискредитовати, и ту до изражаја долази заједничко деловање тужилаштва и сведока. Окривљени се константно прекида у излагању и тера у ћошак, тј.одбрамбени положај. Уколико пристане на позицију у којој је, нема сумње, готово све што каже усмерено у циљу самоодбране, сам упада у клопку из које нема излаза. Уколико са друге стране покуша да буде агресивнији, тиме сам себе дисквалификује што даје повод осталим учесницима да га оптуже да тиме показује своју политичку културу. Како то обично бива, циљ је или натерати оптуженог да се брани или да се изнервира и изгуби контролу над собом, чиме се показује његова друга страна личности, што оставља јак утисак на пороту.

Уствари, једини начин да гост не буде дискредитован јесте непристајање на игру која му се намеће. Морају се јасно и доследно заступати ставови од којих се не сме одступити ни за милиметар до краја разговора, и на свако питање које има за циљ да збуни треба одговарати контра питањем. У супротном, улази се у лавиринт из којег нема излаза. У прошлој емисији, могли смо видети добар пример онога што треба радити. Двојац косовских Срба, представници општина Звечан и Косовске Митровице изузетно добро су се снашли у улози која им је додељена. Нису се дали ни испровоцирати ни дискредитовати. Овога пута, управо ова двојица глумила су оптужене, и то стога што је водитељка направила неуобичајен преседан и Бошку Јакшићу, који је номинално, такође био гост, јавно доделила улогу помагача у пропитивању гостију. Дакле, јавни тужилац је добио појачање. Ток напада на госте који су неподобни у пракси изгледа тако што се водитељка прво сложи са подобним гостом а затим постави провокативно, а често и неумесно питање на које захтева одговор.

Након што добије одговор, она наставља да пропитује, овога пута позивајући се на став других саговорника (на пример: „али Бошко је управо рекао...да ли се ви слажете са тим...шта Ви Бошко кажете на то?“), а затим прелази на перфидну игру која се огледа у разговору са помагачем (нпр: водитељка: „Не мислите ли да...?- саговорник: „апсолутно. Сада ћу то и образложити. Не можете ви (окреће се ка другом госту)тврдити да...“) и на крају поентира са оптуженичким погледом и питањем окривљеном (нпр. : „како ви сад можете да тврдите тако нешто у ситуацији у којој...реалност је...управо Вам је Бошко рекао да...како Ви видите излаз, ево реците“), да би се ствар закључила поразом окривљеног и победом аргументације саучесника. Сем описане стратегије, неретко се у „Утиску“ може приметити и једна идеолшка матрица која се заснива на прихватању искључиво једне врсте аргументације док се друга искључује.

Најбољи пример овакве стратегије можемо видети у транскрипту емисије од 03.07.2011, тема је била Космет, а саговорници Борислав Стефановић, Рада Трајковић и Милан Ивановић. Није тешко закључити да је у улози госта који није део мејнстрима био Милан Ивановић. Ево неких најинтересантнијих питања водитељке упућених Милану Ивановићу која одлично осликавају генезу тока и смисла емисије:

„Бећковић: Дакле, прешли смо сада на један терен, чини ми се, тај који смо хтели од почетка – људски. Ви сте такође лекар, шта има овде спорно, у овоме што смо чули сад? Шта Ви не бисте подржали у овој целој ствари? Да, заиста људи не могу да живе без телефона, не могу да живе без струје. Да, стварно та хитна помоћ мора да функционише. Шта Вама ту није у реду?...

Бећковић: Добро а шта бисте то, значи, шта бисте Ви?...

Бећковић: Не, али хајде да останемо на овоме, шта је драма у томе? Шта је проблем то, шта се десило? ОК, возићемо се с таблицама КС – и?...

Бећковић: Не, шта Вас мучи са том таблицом нпр? Шта је проблем ако пише на таблици КС, нема грба, нема заставе, шта је проблем?...Бећковић: Али кад чујете овај пример, кад каже Хитна помоћ крене у Краљево, онда ти скине ту таблицу и не можеш даље. Па онда зар није боље да кажеш: Добро нек пише КС?...Бећковић: Само да… значи, јединствено мишљење је, ако сам добро разумела, да не само што није оно, што Ви говорите да ће се Срби осећати сигурније и боље, него напротив, биће несигурнији и обележени?“ [1]

Наравно, сама питања више него јасно потврђују полазно становиште водитељке и вредности које заступа. Довођење у питање ствари које се ни у једној нормалној држави не доводе у питање говори о заступању једне културне матрице која наступа са агресивне тачке гледишта и на прво место ставља довођење у питање свега што се може схватити као општи колективни, национални интерес, истовремено се представљајући као једина која заступа рационалан поглед на свет и брине за животе обичних људи. Наравно, свака аргументација која се не заснива на таквом уважавању реалности и која опонира томе нужно није прихватљива. То се одлично види када водитељка поентира говорећи Ивановићу:

„Бећковић: Све је то политички јасно, али суштински, кад то преведемо на живот, шта ће бити лошије то, од понедељка Србима у Косовској Митровици, северној, шта ће им бити лошије? Или ће им можда бити нешто боље?

Ивановић: Па неће им бити ништа боље. Срби ништа неће добити, а практично изгубиће…

Бећковић: Шта?

Ивановић: Изгубиће то, да ће кроз северни део, кроз наше четири општине, Албанци се кретати у великом броју. Они ће кроз Србији најлакше доћи до неких западних земаља. Ја не разумем како преговарачки тим није признао та документа? Па он има личну карту, која у Србији се признаје као документ. Он има возачку дозволу, која се признаје, он има пасош, који ће употребити у ничијој зони, у међуграничној зони и онда ће прећи границу. Па Ви сте сами рекли да постоји проблем и опасност од азиланата албанских, повећања броја азиланата у овом случају, да нас не оптуже за тај повећани број.

Стефановић: То је тачно.

Ивановић: Али очито је да су морали бити направљени неки уступци, уступци, да би се оствариле евро-интеграције, односно да бисмо добили кандидатуру.

Бећковић: Све је то јасно, оно…

Ивановић: Само ово, да завршим реченицу.

Бећковић: Разумем, добро.

Ивановић: Да бисмо добили кандидатуру за чланство у Европској Унији, која сама по себи не значи ништа, јер то неће значи и почетак преговора.

Бећковић: Али ја сам волела да Ви дођете вечерас овде, и Ви и Рада, зато што ово све можемо до слушамо сваки дан од наших политичара, који то просто, немају додир са реалношћу и који могу то да причају. Али, од Вас би волела да чујем, да видимо шта се стварно то, реално десило, по Вашем мишљењу лоше, по Радином мишљењу добро, али шта је… ОК. ако је тако, ми смо направили уступке, ко је, шта се десило стварно драматично за Србе на Косову? Зашто их је то, Борко Стефановић, или већ ко, Борис Тадић, издао прекјуче, или протеклих месеци? Да видимо на конкретним примерима, шта је ту лоше, осим тога, што ето… “ [2]

Из цитираног тока емисије могу се јасно видети идеолошке матрице. Док Ивановић полази од приступа проблему који у први план ставља националне интересе и колективитет, водитељка полази од појединачног интереса сваког Србина на Космету. И иако то у почетку делује као добра стратегија, Ивановић поентира изношењем чињенице о слободном кретању Албанаца и проблему са азилантима, док Срби такво исто слободно кретање нису добили, чиме још једном потврђује да је једина аргументација која има смисла управо она која далекосежно проматра последице деловања, и стога се од проблема колективитета дошло до појединачних проблема свих Срба. Међутим, ни тај аргумент, као што видимо, није био довољно добар. Ниједан аргумент који се тиче колективитета, државе или идентитета у контексту наших медија није довољно добар, он је напросто смешан. А смешан је зато што напад на тај арргумент поизилази з класичног менталитета поробљеног народа. „Зар да на Немце ударимо, онолику силу?“. Уопште, таква врста аргументације коју заступа наша мејснтрим културна елита би оправдала свако трпљење окупације и осудила сваки покушај отпора, па макар био и миран.

У последњој емисији, у случају двојице представника косовских Срба, та стратегија није дала очекиване резултате пошто су се чврсто држали своје линије аргументације и могли да је поткрепе јасним аргументима. Нису се дали збунити, па се може рећи да је ово једна од најнеуспешнијих емисија, у оном контексту у којем није успела да испуни свој примарни циљ, а то је приказ косовских Срба као нереалних, неразумних и злонамерних. Укључења гледалаца уживо у емисију су такође праћена тестом прихватања основних вредности и реалности на којима концепт емисије почива. Свако ко се јави, а не прихвата наметнути концепт бива искључен, и тиме небитан у јавној сфери. Њега медијска и културна елита не виде, систематски игноришу и јавно маргинализују, као што маргинализују и своје госте које позивају ради лажне објективности која покушава да буде мерило доброг укуса.

Ова емисија је само још једна од оних које служе за промену климе у друштву и спиновање реалности. Реалност је стога само медијски производ и као таква подложна је манипулацијама.

Нејасно је само једно- колико се може спиновати реалност у којој грађани имају све мање новца, све мање деце и све мању државу?

Напомене:

[1] http://www.b92.net/info/emisije/utisak_nedelje.php?yyyy
=2011&mm=07&nav_id=538120

[2] http://www.b92.net/info/emisije/utisak_nedelje.
php?yyyy=2011&mm=07&nav_id=538120

http://www.standard.rs/milan-damjanac-sta-je-drama-u-tome-ili-koncept-i-ideoloski-obrazac-utiska-nedelje.html

http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=22184:analiza-koncepta-i-ideolokog-obrasca-qutiska-nedeljeq&catid=39:drustvo&Itemid=66

http://www.glavaizid.rs/?p=4939