Кандидати за кандидатуру

Пише: Милан Дамјанац


Имајући у виду како наши властодршци правдају своје потезе у преговорима са Приштином бригом за косовске Србе, морао сам да се упитам да ли су се сетили да и те Србе, којих се та добробит тиче, питају шта о томе они мисле? Неће бити да су Срби поставили барикаде зато што нису имали паметнијег посла. Неће бити да су Срби тај реметилачки фактор који барикадама напада наоружане војнике КФОРА. Истина је да Срби барикадама бране своја грађанска, Уставом загарантована права. Они барикадама бране своју припадност Србији, своје право да буду и остану своји на своме. Не праве они никакву вештачку границу, не раде то из личних ниских побуда, за шта их власт неретко оптужује. То су људи притиснути муком који немају други избор већ да мирним средствима покушају да одбране своје право на живот, а држави Србији право на постојање на Космету.

Биће да су косовски Срби оправдано уплашени за свој опстанак на тлу јужне српске покрајине. Такозвана држава Косово, са којом наша власт преговара о техничким питањима, а заправо је статусно ојачава, јесте сецесионистичка творевина настала на тлу међународно признате и суверене Републике Србије. Већина европских држава признала је сецесионистичку творевину насталу на тлу државе Србије, чиме су прекршиле међународно право, хелсиншки завршни акт и резолуцију УН 1244.

Крајњи резултат оваквог делања јесу масовна кршења људских права на тлу нелегалне државе Косово. Прошло је готово 15 година од доласка мисије УН на Косово. За све то време, ниједан од циљева мисије која је стационирана на Косову по плану УН 1244 није испуњен. Двеста хиљада протераних неалбанаца није враћено својим домовима, а они који су остали налазе се под полицијском пратњом. Њима је угрожено право на слободно кретање, па чак и најосновније људско право- право на живот.

Треба истаћи да аргумент „ да Косово представља последње нерешено питање које је преостало након распада СФРЈ“ није тачан. СФРЈ се распала по препорукама Бадинтерове комисије, која је утврдила да се она може распасти искључиво по АВНОЈ-евским границама република које је чине. Косово није било република у саставу СФРЈ, већ покрајина Републике Србије која је била у саставу СФРЈ, те је стога отцепљење покрајине потпуно нелегитимно и нелегално. Самим тим, може се, не без оправдане бојазни, поставити питање положаја АП Војводине у саставу Србије. Уколико тихо пређемо преко косовског питања и признамо косовску независност, шта је гаранција да се у Србији неће отворити нова жаришта?

Данас, такозвана “Република Косово ” представља црну рупу Европе, државу која се бави шверцом, дистрибуирањем наркотика и трафикингом људи, корумпираном владом у којој седе бивши команданти терористичке организације ОВК-а, како су је називали и сами званичници Стејт Департмента. Водеће личности у тој влади су доказане масовне убице и вође мафијашких кланова.

Ваљда не треба ни спомињати аферу о трговини људским органима отетих Срба. Наша власт је кршећи све скупштинске резолуције, заобилазећи скупштинску расправу, изместила питање Космета из УН-а у надлежност Европске уније, и самим тим дала зелено светло за активирање Ахтисаријевог плана. Све након доласка мисије ЕУЛЕКС, а касније и подношења заједничке резолуције ЕУ и Србије у ГС УН-а представља завршни чин косовске драме. Наши преговарачи мимо скупштине и мимо жеље народа воде преговоре са Приштином уз посредовање Европске уније. Начин на који се преговори врше и текст резолуције коју смо поднели ГС УН најбоље говоре о намерама Европске уније и о начину на који ЕУ види државне границе Србије. Српска се власт бави намерним прикривањем суштине договора са нелегалним приштинским властима. Наша нам власт објашњава како постоји нешто што се зове статусно неутрална граница, статусно неутралан грб, статусно неутрална лична карта, те ће нам тим темпом објаснити да су признали и статусно неутралну државу Косово.

То је опис онога чиме се влада Србије бави. Дакле, влада Србије се бави изналажењем брзог решења за Космет у садашњој геополитичкој ситуацији која је крајње неповољна по Србију, тиме купујући европски сан. А шта је европски сан него најобичнија утопија, шарена лажа и прича за малу децу. Ниједан медијски спин не може прикрити чињеницу да многе чланице ЕУ грцају у дуговима, да ће доћи до тектонских поремећаја у устројству саме Европске уније, и да, док наши медији и владајуће странке не могу прикрити сузе због недобијања кандидатуре, европске новине објављују текстове који говоре о могућем распаду Уније.

Такво идеолошко слепило које је захватило овдашњу медиску и политичку сцену заправо представља још један облик манипулације и јефтиних одговора на компликована питања. Поново се поставља идентично питање као 2008. године, а то је питање избора између Србије и неизвесног пута у ЕУ. И сада, као и тада, нужно је одабрати поново. Један смо пут пробали и тај пут води у ћорсокак. Немамо другог избора сем да пробамо алтернативу. У том смислу, готово патолошко инсистирање на једном погрешном путу, на коме инсистира влада Србије, показује неодговорност и неморалност садашње политичке елите, која по сваку цену жели да сачува своје позиције иако зна да је политика коју заступа поражена. У таквој ситуацији, државницима не би остало ништа друго већ да поднесу оставке или на изборима кандидују нову политику. Ови наши неће урадити ни једно ни друго, из проистог разлога што је реч о политикантима, или, како их је Слободан Јовановић називао- полуинтелектуалцима. Заправо, они ће наставити да обмањују јавност, показујући тиме колико им је до добробити народа заправо стало. Наше недобијање статуса кандидата за одређивање датума преговора о почетку приступања Европској унији не значи ама баш ништа, и никакав медијски спин то неће променити.

Шта се може даље очекивати? Сем оптужби на рачун опозиције како би се оправдала сопствена неспособност и државничко слепило, треба очекивати банализацију питања суверенитета, вређање борбе косовских Срба, плашење народа враћањем у деведесете године и сталним истицањем да погрешна политика владе нема алтернативу.

У ситуацији када највећи број, досад незабележен ни у тренуцима санкција, младих људи напушта Србију тражећи посао, када у Србији замире свака производња, наша влада се бави опстанком на власти. Србија је све мања, грађани све сиромашнији а политичари на власти добро ситуирани и потпуно одсечени од народних мука. Они те муке не виде, нити их разумеју, већ јадним, бедним и пониженим грађанима, које су за време своје владавине довели на руб егзистенције, говоре да издрже још само мало. Човек у овим тренуцима не може а да се не сети слепог Домановићевог „Вође“.

Било како било, јадна је та политика и ти властодршци којима није стало до свог народа на Космету, до народа којег чак и не пописују, јадни су они који се одричу дела своје територије правећи услове за нове националне катастрофе.

Мит о Европској унији заправо замењује мит о пролетеријату и самоуправљању, и само трезвена политика која се води националним интересима Србије може извести Србију из провалије у којој се сада налази. Само окретање себи и сопственом развоју уз сарадњу са свима донеће Србији бољитак. Никакви преговори о даљем јачању сецесионистичке творевине Косово не смеју се водити на овакав начин, нити под окриљем Европске уније која јасно ставља до знања како види Србију. И не само то, већ је потпуно јасно да признање Космета није последњи услов. Након што се Срби одрекну своје духовне колевке, идентитета и самопоштовања, што у крајњој линији може довести до несагледивих последица и друштвених и социјалних поремећаја, од Србије ће се тражити још делова територије, јер ће сваки грамзиви сусед тражити од Србије још. А када једном одустанете од себе, изгубите образ и пристанете на неправду, јасно је да морате на ту неправду изнова пристајати и сваког следећег пута.

Зато је јасно да ће наредни избори бити они избори на којима ће се одлучивати о будућности ове земље и народа, будућности која захтева озбиљан труд, озбиљну политику, озбиљног државника уместо парола и политиканата.


http://dss.rs/kandidati-za-kandidaturu/