Србија пред још једном преваром- не треба нам још један преокрет, већ заокрет

Пише: Милан Дамјанац



Како само волим да слушам политичаре када говоре о будућности, новој политици, преокретима, мењању пута – то се не да речима исказати. Код нас се на све компликоване ситуације смишљају једноставни одговори. Уосталом, то је и природно и људски, а и најлакше – сви би радије да чују конкретно, једноставно и брзо решење, па макар знали да га нема. Ситуација у Србији је таква да одавно сви знају да цар нема одело и да је потпуно го; сви знају да нам, уколико се овако настави, неће бити боље. Нема те Уније, те „срећне будућности“ која ће заменити депресивну и мучну садашњост. Или има?

Сваких пар година, обавезно уочи избора, појави се каква једноставна, симпатична, неостварива идеја и програм, односно списак лепих жеља који обавезно добије простор у медијима, а након тога и запањујуће висок проценат гласова на изборима. Тако, на пример, у озбиљном тренутку, у тренутку када се одлучивало којим ћемо путем ићи даље, пласирана је идеја „и Косово и ЕУ“, још једна од изванредних замешетељстава српских и страних маркетиншких стручњака. Сада поново медији играју своју омиљену улогу – пласирају једноставну идеју са још једноставнијом аргуметацијом која се заснива на „прихватању реалности“. То је и нормално; када их човек мало дуже слуша, дође до закључка да једино болесник може да поверује да је супротстављање наметнутој реалности вредно помена. То иде толико далеко да еуфорија која се медијски производи тражи своје протагонисте.

Када је Европска комисија објавила препоруку да би Србији требало дати статус кандидата за кандидата за чланство у ЕУ, на „Првој Српској“ телевизији гостујући аналитичар, коме се имена не сећам и нисам га раније виђао на тв станицама, говорио је као да је јуче била 2000, а он ускочио у времеплов и створио се у 2011. години. Тај говор је био толико пун полета, пун еуфорије, да сам се одмах запитао како тог бисера српског медиокритетства већ није „ископала“ омиљена европска телевизија Б92. На моје одушевљење, већ колико сутра се појавио се у вестима Б92, а затим данима није силазио са ове телевизије. Све је толико јасно и огољено да никаква анализа или сатира није потребна да би се објаснили процеси који се одвијају на српским медијима. Ипак, појава најновије просветљујуће коалиције са још несташнијим памфлет мотивом – „Преокрет“ – навела ме на размишљање. Сада је, наиме, храброст рећи да је реалност таква каква је и да је потребан преокрет.

Дакле, није у питању, етимолошки гледано, заокрет, што би значило напуштање тренутне политике, већ преокрет; у питању је стога „окрет“, који се изводи изнова и изнова јер је преокрет у буквалном значењу поновни окрет. Уосталом, то је и нормално, када се има у виду да је један од чланова нове коалиције „Преокрета“ и СПО Вука Драшковића. Било шта мање од преокрета на сваке четири године за њих би било непојмљиво.

ХЕРОЈСКО ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ

Али, пошто је прихватање реалности у Срба постало право херојство, онда то самим тим значи да је одупирање реалности право лудило. А, кад се има у виду да је прихватање судбине херојство, а немирење са истом лудило, онда се залази у земљу чуда под именом Србија. То би било као када би неко ушао у мој стан, прогласио га за свој и оставио ми подрум. А затим би покушао да ме истера и из подрума пошто је непобитно доказао да је стан његов тиме што га је силом отео. Е сад, уколико покушам да одбраним своје право да живим бар у подруму, хоћу ли бити жигосан као луд човек, који не зна шта је за њега најбоље? Ето то је укратко, прича о Космету, барикадама и прихватању реалности. Уосталом, ја не знам зашто су се наши преци уопште ослобађали од Турака када је то била чиста лудорија? Нису они схватали као наши херојски савременици да је једино рационално било да начине „преокрет“ и прихвате реалност. Све друго било би изругивање здравом разуму, а сви знамо да то није евроугодно.

Елем, толико ме је погодила моја непреокретљивост, односно неразумност да сам хтео да упитам наше политичаре, који делују као да су миропомазани и посвећени тумачи реалности Свевишње ЕУ и САД, шта све спада у реалност?

Да ли је реалност да већ 11 година клечимо пред западним силама?

Да ли је реалност да смо и поред тога остали без Црне Горе и Космета?

Да ли је реалност да су главни амерички играчи на терену исти они који раде на отцепљењу Рашке области и АП Војводине?

Да ли је реалност да америчка агенција финансира стварање војвођанске нације?

Да ли је реалност да је њихова једина политка у БиХ укидање Републике Српске?

И шта сад? Хоћете да ме убедите да нам је потребан „преокрет“? Не, господо, потребан нам је заокрет. Потребан је заокрет од ове погубне политике, потребна нам је нова политика која ће уважавати реалност таман онолико колико реалност уважава нас. Уосталом, крајње је време да престанемо да лажемо себе.

Ево шта су основни постулати заокрета – признајмо да смо окупирани, и да живимо у земљи ограниченог суверенитета. Наравно, када је земља ограниченог суверенитета, нужно је да одреди своје приоритете. А приоритети се не могу остварити без успостављања система. Тек када се постави систем у економији, привреди и пољопривреди, образовању и културној политици, можемо очекивати напредак, додуше спор али сигуран. Неће доћи преко ноћи, нећемо живети знатно боље, али ћемо имати сигурну извесност и циљ коме тежимо. Тренутно се српска политика заснива на животарењу од данас до сутра, без икаквог плана и програма. Нама требају конкретне идеје и планови, и недајте да вас ико лаже, нити ће бити лако нити брзо.

Међутим, циљ свих циљева, основни приоритет мора бити успостава нове српске културне и националне политике. Циљ је смена културне елите. Ту је потребан највећи заокрет пошто је то најзначајније поље за преживљавање народа. Ни то неће бити једноставно, али се тај процес мора започети и остваривати у годинама и деценијама које предстоје.

ШТА СУ ПРИОРИТЕТИ, АЛИ СТВАРНО

Тада бисмо већ могли да говоримо о националној политици уз уважавање мучне геополитичке реалности у којој се налазимо. У супротном, уважавањем реалности изгубићемо себе, а тек очувањем себе можемо очувати и наша огњишта. До тада, не треба пристајати ни на каква решења за Космет, а питање даљег цепања Србије мора се систематски решавати. Све остало је секундарно – приоритет морају да буду културна и образовна политика.

Заокрет сам по себи јесте предуслов опстанка, док је преокрет још једна политичка игра пресипања шупљег у празно, још једна у низу обмана у циљу задовољења тренутних политичких циљева, који нису смишљени у Србији. Мада, та количина лицемерја коју пропагирају заступници „Преокрета“ има и своју добру страну; уме човека да насмеје. Понекад имам утисак да се налазим у паралелном универзуму у коме западне амбасаде не служе за преношење директива домаћим политичарима, у коме „Викиликс“ не постоји а састанци са америчким амбасадорима су чисто протоколарног карактера. Пошто све то није тако, увек се поштено насмејем након изјаве неког од протагониста „Преокрета“ о улози Руса и руског амбасадора. Те „Руси нас понижавају“, те „мешају се у унутрашње ствари наше земље“ (тада сам заиста добио напад смеха), те „треба протерати Конузина“ итд.

Просто је невероватно са којом озбиљношћу наши медији и споменути политичари изговарају ове смехотресне опаске. У земљи у којој се готово ништа не догађа без учешћа западног спољног фактора неко прича о недоличном понашању и уплитању у унутрашње ствари Србије?

Смехотресно. Шта је следеће? Рећи ће нам да се то не да трпети и да смо ми независна држава? Па где се тога сад сетише?

Мада, како рече Чанак у „Утиску недеље“, има људи који се „у пристојном речнику називају петом колоном“. Добро каже човек. Ту се нема шта приговорити, он то најбоље зна.

Али вратимо се на питање заокрета. Нема једноставних решења, нема чаробног штапића, нема идеалних геополитичких избора који нас могу преко ноћи извући из ове ситуације. Нема формуле за боље сутра. Има само рада, одрицања, планирања и континуитета. Уколико успемо да у континуитету спроводимо одређену политику која је плод општег консензуса и националног договора, имаћемо шансу за опстанак. У супротном, удавићемо се у страначким зађевицама и регионалним поделама. Нико неће доћи са стране и решити наше проблеме, наше проблеме морамо да решавамо сами. Никоме није стало до нас онолико колико би нама морало бити.

Сви се у овој несрећној земљи позивају на децу, а сви који се на њих позивају не раде ништа како би им обезбедили нормалан живот. Пазите, позивају се на бољу будућност деце они који не виде да је њихова политика довела до још већег одлива мозгова него деведесетих година. На бољу будућност деце позивају се они који не виде да Србија умире од беле куге, да годишње нестане један град, да ће нас овим темпом за девет година бити још 300 хиљада мање. На страну грешке које су у Србији присутне деценијама, за време власти која је створена 2008. године а чији барјак поносно носи Борис Тадић, све рапидно одумире, и села, и градови, и национална идеја.

Само су две ствари у порасту, следствено томе. Исељавање и смрт. А, када је позитиван биланс једне власти дупло гора ситуација у односу на ону коју су затекли (далеко од тога да је ситуација била идеална), мора се поставити питање како и шта даље? Преокрете смо пробали. Хајде мало да се позабавимо заокретима, пошто ће овим темпом за сто година бити премало Срба да би их се било какво питање опстанка тицало.

Иначе, јесу ли о тој деци говорили?


http://www.standard.rs/milan-damjanac-srbija-pred-jos-jednom-prevarom-%E2%80%93-ne-treba-nam-preokret-vec-zaokret.html

http://www.slobodanjovanovic.org/2011/11/02/milan-damjanac-srbija-pred-jos-jednom-prevarom/