“Моје ране су моје медаље”

Пише: Милан Дамјанац



Бешчашће, скандал и дивљаштво су једини изрази којима се могу прокоментарисати дешавања у Либији и око Либије. Тема Либије није интересантна због себе саме колико је илустративна. Она изванредно појашњава свет у коме живимо, вредности Западне културе и потпуни суноврат цивилизацијских тековина. Понајвише је изнова потврђено да цивилизацијска тековина међународног права, заштите слабијег, основних људских вредности одавно не постоји. Постоји само злоупотреба тих истих вредности у циљу пљачке и поробљавања држава које имају неопходне сировине или стратешку важност за финансијску и политичку елиту која управља судбином света. Војна сила НАТО пакта је само средство којим елита долази до циља, а транснационални капитал увећава свој банковни салдо.

Пре годину дана, Гадафи је проглашен за човека мира, човека који брани људска права, а сада је то окорели тиранин који се мора уклонити силом. И док ове приче за малу децу делују смислено многобројним Западним народима, дотле се одвијао занимљив процес у Србији. Наш народ је, част изузецима, препознао суштину рата у Либији, суштину пљачке, дивљаштва и агресије на једну суверену земљу. То није ни чудо; то само потврђује да се српски народ итекако сећа агресије НАТО пакта на Србију, да схвата да није у питању никаква заштита људских права. Поготову не ако знамо да у Саудијској Арабији женама није дозвољено да возе, да им је потребна мужевљева дозвола за одлазак код лекара, а једно од законских (шеријатских) решења је и одсецање глава. У Сомалији просечни људски век износи тридесетак година. То очито нису жаришта на која би Американци обратили пажњу, уосталом Саудијци су им верни савезници. Као што сам једном приликом већ напоменуо, можете бити и Црвени Кмер, али уколико сте савезник Американаца свет ће вас доживљавати као правог демократу и љубитеља људи. Наравно да је јасно због чега баш у Либији заводе „демократију“, „слободу“ и „људска права“ бомбама. Врло је просто. Либија има нафту, а сва ће та нафта отићи богатим Западним компанијама.

Међутим, оно што је било посебно занимљиво и поражавајуће је развој ситуације у последњих пар дана. Кроз праћење развоја ситуације у Либији, Срби су поновно преживљавали бомбардовање и окупацију Космета, а Гадафи је представљао симбол борбе за слободу, ма какав он заправо био. Треба рећи пар речи о држању Муамера Гадафија и његове породице после толико дана и ноћи под америчким бомбама и плаћеничком паљбом. Муамер се борио до краја, знајући шта ће се догодити уколико се преда. Није побегао из Либије са наводним украденим новцем о којем су брујали Западни медији. Остао је у својој земљи, борио се до часа сопствене смрти и часно погинуо. Пуковник Гадафи је човек који је до прошле године био савезник многих Западних влада (и чак финансирао Саркозијеву кампању, дружио се са Берлусконијем и осталим европским лидерима), човек који је чак донирао новац америчким породицама које су изгубиле своје најмилије 11. септембра и човек над којим је извршено медијско убиство. Сви су светски медији испирали уста Гадафијем. Називали су га свакаквим именима, призивали његову смрт, намерно прикривали стварне догађаје у Либији и још једном показали сву моћ пропаганде. Све се могло видети у претходним данима.

Могло се видети како Хилари Клинтон најављује Гадафијеву смрт дан пре његовог убиства, изрази одушевљења Западних дипломата и Генералног секретара УН Бан Ки Муна, и честитке либијском народу. Још једном се показало да су и УН и ЕУ испоставе Сједињених Америчких Држава, тачније, финансијске елите која стоји иза њих. Срамно убиство седамдесетогодишњег Гадафија представља сраман чин који показује да живимо у једном од најгорих времена у људској историји. Шутирање рањеног човека, пуцњи у ваздух, одушевљење „мирних демонстраната“ са аутоматским оружјем док Гадафи умире, сликање са још живим Гадафијем на хауби џипа, силовање, а затим хладнокрвна егзекуција и скрнављење леша- све су то сцене које смо могли да видимо, сцене последњих тренутака живота Муамера Гадафија.

Његово лице које је остало немо упркос свим гадостима којима је био изложен у налету одушевљења звери које истински уживају у патњи другог човека, ма ко он био, остаће упамћено као ванвременски доказ људске свирепости. Перспектива просечног Србина у овом ужасу више је него јасна. Либија је била слика Србије деведесетих, и дешавања око Либије дала су народу јасан увид у оно што се догађало Србији почетком деведесетих година и током бомбардовања наше земље. Све је ту: медијски извештаји, крволочни повици, узвици… Сада бар знамо шта би се заправо догодило да је НАТО извршио копнену инвазију на Србију.

Оно што је српски народ препознао, за разлику од многих других народа, је исто оно што је одувек знао да препозна кроз историју. Препознао је тлачење, неправду, свирепост, неслободу и патњу, све оно против чега је војевао и у току османске окупације и након ње, све оно за шта су животе положили наши преци. Једна се ствар мора рећи, а то је, без жеље да преувеличавам значај српске историје, чињеница да ако ниси сигуран где је правда, само погледај где су Срби. Обично је тако кроз историју било, и та потреба за слободом, како својом, тако и слободом других народа (на пример, наше јужнословенске „браће“) коштала нас је више него иједан други народ у историји. Ниједан народ није поднео толико жртава у борби за слободу, а све због утицаја наших епских песама и восоког идеала части, чојства и јунаштва којем су наши преци тежили. Својевремено је Карл Шмит био фасциниран српском епском поезијом, посебно песмом о Краљевићу Марку и Муси Кесеџији. Наиме, запао му је за око један интересантан детаљ на који није наишао у Западној култури, а то је искрено Марково жаљење након што је погубио непријатеља речима „где погубих од себе бољега“. Тај детаљ доста говори о српском кодексу части и моралу, о српској култури и опхођењу према непријатељу, али и животној филозофији. Непријатељ се доживљава као частан противник, а победа која није правично извојевана као нечасна и мање вредна помена. И зато је било посебно тешко слушати речи седамдесетогодишњег старца кога туку и вуку звери у људском обличју, силују и шутирају. Тешко је било слушати последње забележене речи Муамера, његове вапаје „Боже, забрани ово!“ и „Разликујете ли добро од лошег?“.

Истински је нејасно како било који човек при здравој памети, човек који има људскости у себи може да се радује оваквом исходу. Међутим, шта је у томе чудно када државни секретар САД-а виче „вау!“ на вести о убиству Гадафија. Шта је чудно у томе када и званичници ЕУ, САД у УН реагују на исти начин? Може се рећи, са пуном одговорношћу, само једно: на делу је сумрак Западне цивилизације и некадашње велике Европе Нација. У односу на Американце, Хитлер је био само мали, успутни пионир агресивне политике и геноцида. Гебелс је дао све од себе да изврши изванредну медијску пропаганду при освајању других држава, убеђивао је покорене народе да треба да буду захвални великој Немачкој што их је узела под своје скуте у тим турбулентним временима. Геринг је, пак, уочи рата предлагао Хитлеру интересантну идеју, која је подразумевала да одустане од плана о великом рату и да се окрене изградњи империје која би уз помоћ економије и још пар светских држава владала светом. Све су то, очито, Американци добро разумели и научили на туђим грешкама. Изградили су праву “Империју” вредну поређења са Римском и римским схватањем историјске мисије. Након пропасти СССР, моћ САД је нагло расла и дошла до тачке у којој САД контролише готово све главне војне, политичке и медијске ресурсе у оквиру Западне цивилизације. Воде ратне кампање против других народа уз подршку, помоћ и благослов некада великих и часних, а данас смешних и понижених европских држава. Убијају на милионе жена и деце уз благослов већине интелектуалаца који су, нажалост, данас само осиони медиокритети.

Најгоре у целој причи је и да су САД само испостава финансијских елита и глобалних корпорација, њихово чедо, средство. То ипак не умањује чињеницу да се овој “Империји Зла”, која је умногоме превазишла злодела некадашње Британске империје (због чега сам је и упоредио само са Римском) сав слободољубив свет мора супротставити. Морају се ствари назвати правим именом. На делу је успостава глобалног тоталитарног поретка који спроводи “Империја”, и дужност је сваког мислећег човека да непрестано говори о злочинима ове тоталитарне државе која се након завршетка Хладног рата изродила у главног тлачитеља остатка света. Не само то, него се мора повести озбиљна дебата о штетним и наопаким утицајима идеологије коју “Империја” шири, брисању колективне свести и сећања. Ми смо премали народ да бисмо јој се супротстављали, али је ред да престанемо да преко медија лажемо себе и да почнемо рад на културној матрици и просветној политици. Не ради се овде о „цивилизацији“ и „слободи“, већ о најцрњем систему принуде и отимачине, контроле наше историје, манипулације над нашим сећањима и слободном мишљењу. Ради се, заправо, о жељи да се укидањем непожељних речи укине и мишљење само.

Живимо у свету у коме медији креирају догађаје, у коме се уништавају културне јединствености и традиције, све под изговором различитости, демократије и људских права.

Људи се убеђују у то да су заиста слободни иако се сваки сегмент живота брижно контролише. У новом поретку, живот је строго уређен, а могућност да се критички мисли сведена је на минимум. Од човека се прави потрошна роба, он се десоцијализује, технолошки деперсонализује и систематски обмањује. Осећај личног испуњења се идентификује као кратко задовољење по моделу слике које намећу медиокритети, док се пажња намерно скреће са темељних људских проблема.

Не треба ни спомињати да, док се политичке елите на сва уста хвале вредностима толеранције и мултикултуралности, један читав контингент умире од глади, док се земље “трећег света” експлоатишу, а ратни сукоби вештачки изазивају. Манипулација је унела мноштво болести у језик, јер што је избор речи мањи, мање је и искушење да се размишља. Стварањем нових термина, а укидањем старих, ствара се, условно речено, нови језик којим се не може изрећи ниједна пркосна, бунтовничка мисао. Тиме ће технолошка револуција заиста испунити свој задатак: претвориће нас у роботе без права гласа. Речима као што су љубав, слобода, правда треба променити значења.

Први који је споменуо овакав начин говора био је Џорџ Орвел крстивши га термином „новоговор“. „Новоговор“ је манипулација језиком како би се спречило свако критичко размишљање или, како то Орвел каже, „криминал ума“.

Сви знамо да је једно од суштинских обележја тоталитаризма тежња одређених система моћи да своју доминацију и контролу прошире и на приватну сферу живота. Ова тежња се у тоталитаризму није испољавала искључиво као жеља властодржаца да у циљу лакше контроле руководе и приватном сфером, већ и да своју власт и идеју одржавају ширећи је благовременим профилисањем филозофског и политичког мишљења свих својих грађана, још од малих ногу. Тако се ствара идолопоклоничко друштво, и то је права позадина оваквих политичких потеза. То је друштво које нисмо изабрали, као што грађани ЕУ нису изабрали свог председника. То је друштвени систем који нам је наметнут и против кога се морамо борити на културном и просветном плану, морамо користити систем против њега самог.

Камен темељац неког лепшег будућег света уписали су мученици који су дали животе у свим народима који су тлачени од стране “Империје”. Деца су та која се не смеју опростити. Слобода, то је слика недужне Милице Ракић, ма како се она звала у свим светским народима које је додирнула рука агресора. Милица Ракић је симбол свирепо убијене деце, као што је и Гадафи симбол отпора. Они су симбол сумрака Западне цивилизације.

Дивљаштво и свирепост “Империје” и њених колонија је неописиво, а Србима може да служи на част то што су једини колективно стали у одбрану слободе, људског достојанства и, самим тим, Гадафија. Он је то и сам лично споменуо у последњем обраћању грађанима света. Можемо о њему да мислимо све најбоље или све најгоре, али тај човек је остао у својој земљи борећи се до краја и погинуо је часно, као јунак, херој. Исто као што је часно погинуо и његов син Мутасим. Гадафију су побили децу и унуке. Иживљавали се над њим и његовим телом. Исмевали га. Јавно и усхићено се радовали његовој судбини. А опет, он је показао да је и у смрти већи од њих. Можда је то најбоље описао његов син Мутасим који је рањен, претучен и заробљен, снимљен непосредно пре ликвидације. У једном тренутку, убице му се обраћају речима: „Боли ли те рана псу?“, на шта он одговара „Моје ране су моје медаље“!

И би тако. Њихово држање и борба до смрти показују веру у слободу, показује оно што раздваја људе о свирепих звери. Уписује границу. Постоји закон живота који ниједна империја никада није разумела. Може се манипулисати истином, може се ропство представљати као слобода, добро као зло, али свему напокон дође крај и свака империја доживи крвави пад. А то је зато што је живот сведочанство истине, живот је нешто више од пуке самодовољности и обмане, живот је потрага за смислом. Зато и само зато, истина ће победити, јер се никада смисао није могао засновати на лажима, као што ни људи нису овце које можете да лажете безгранично. Зато што је потреба за слободом и смислом основна људска потреба, а та побуна младих, побуна из жеље за достојанством биће нови почетак.

Почивајте у миру.

П.С. На крају, може ли се свим слободољубивим људима упутити лепша и тачнија порука од оне коју им је управо Гадафи упутио: „Не можете тражити од других да вас представљају. Не можете лоповима поверити своје богатство. Не можете захтевати од других да се боре и гину у ваше име, да вас бране. То ја ваша човечанска одговорност. “

Нека њихове жртве не буду узалудне.


http://www.slobodanjovanovic.org/2011/10/31/milan-damjanac-moje-rane-su-moje-medalje/

http://www.standard.rs/milan-damjanac-zakon-zivota-koji-imerij.html