Пише: Милан Дамјанац
Кампања се захуктава, политичка демагогија влада јавним простором, а у међувремену је и Борис Тадић решио да је најбоље да себи „скрати“ мандат. Сва срећа, па није поднео оставку. Е сад, пошто је „скратио“ своје председниковање Србијом, потпуно убеђен да је скраћење привременог карактера, одао се демагогији и пропаганди. По угледу на Јелену Триван, наставио је да плаши народ. То, додуше, и јесте најбоља тактика – ако немаш шта конкретно да понудиш, заплаши људе идејом да ће они други бити гори од тебе. Али власт којој истиче мандат морала би са нечим конкретнијим на изборе. Са резултатом, на пример и списком ствари које су урадили док су били власт.
Овако се опет кампања заснива на поларизацији бирачког тела. На једној страни су „млади“, „прогресивни“, „нормални“, који гласају, разуме се, за Тадића, а на другој сви остали као мрачна страна српске реалности. Тако Тадић изјављује да неће дозволити да „они“ победе и каже: „Нећемо дозволити да Србија буде напуштена земља, да буде рупа на европском континенту, да млади имају мање шансе него њихови генерацијски припадници у другим земљама, да Србија буде земља без шанси. Они могу да промене Србију само на горе“.
Да није смешно било би тужно. Тадић је на крају поверовао у ону слику коју његови спин доктори стварају на РТС. Он мисли да је у његово време Србија била земља у коју се досељава, да није била европска рупа, да су млади имали исте шансе као њихови вршњаци напољу, да је Србија била земља са шансама. Да ли је могуће да он верује да је Србију променио набоље?
На несрећу, сервис европске Србије сервис је непостојеће европске Србије. Заправо то је сервис српске евроатлантске елите, која је Европу доживљавала својим комплексима у западним амбасадама. Та провинцијална елита више од свега жели да постане неко други, неко ко би равноправније разговарао са страним господарима, у свему надмоћнијим, супериорнијим и прогресивнијим. Тако смо заправо сви запели у „Покондиреној тикви“, у којој онај који мисли својом главом није уклопив, него је заостао и примитиван, и жели лоше осталим прогресивци из његове мале и сиромашне средине.
Како живи млад свет
И управо зато је једна од најчешћих препорука за Тадића „одобравање међународне заједнице“. Све док они не одобре, не може се поштено ни гласати. Елем, било би исувише неинтересантно да износим економске показатеље и податке о Србији у претходне четири године. Уосталом, већ нас је убедио да је за све крива светска економска криза. Права штета па има још људи који знају да је у питању софистикована пропаганда и да су у свим земљама региона плате порасле. У сваком случају, рачунам да би било лепше да испричам истиниту причу.
Пре извесног времена сам у разговору са пар пријатеља из прве руке чуо пар истина о благодетима Тадићеве Србије и светлог пута којим нас води у бољу будућност. Сви су завршили факултете са високим просеком – и то државне, да не буде забуне – а посао траже већ две године. Не могу чак да нађу ни место на којем би волонтирали. Један је избачен са посла на којем је волонтирао. Наиме, после годину дана је расписан конкурс на којем је имао најбоље квалификације и радно искуство стечено волонтирањем на том радном месту. Уместо посла, добио је шут карту – запослен је син локалног функционера владајуће партије. Тренутно се спрема за пут у Америку, пошто му је понуђена стипендија на постдипломским студијама.
Други је морао да се учлани у владајућу странку како би добио посао, али, пошто није хтео да буде део неких мувања на послу, брзо је добио отказ. Трећи каже да су му жену отпустили пред венчање, пошто су сазнали да је трудна. Четврти да не може да добије помоћ од државе иако је шиканиран у мултинационалној средини, тако да је морао да се одсели. Свима њима заједничко је дубоко разочарење у државу и потрага за „страним ангажманом“. Може било која земља. Може САД, Аустралија, а може и Словенија.
Аплаудирам Тадићевој Србији, која пружа шансу младима, а, ако само настави тако, ускоро ће сви бити запослени пошто их у земљи неће остати више од десет хиљада.
Проблем за Тадића је заправо већи него што се може и наслутити. Не одлазе из земље само они „са друге стране реалности“ већ и његови бирачи. Одлазе они који верују да у овој земљи више наде нема. Сви су различитих политичких опредељења и одлазе из различитих мотива, али се проблеми понављају – држава која нема територију, народ коме се отима самопоштовање, сиромаштво и непостојање прилике за пристојан посао у струци или бар нечему што је њиховој струци блиско.
Волонтер у магацину
Држава брине за природни прираштај, а ћути кад труднице отпуштају са посла и кад главни захтев за добијање посла на интевјуу буде изјашњавање жене о питању рађања. “Да ли планирате да ускоро да родите дете“ – од тог питања зависи добијање посла у Србији.
Огласи за посао су посебна прича. У једном од њих тражи се „волонтер у магацину“ (?!?) А услови су: искуство у сличним пословима, способност за тимски рад, одговорност, возачка дозвола, рад у све три смене, спремност на прековремени рад уколико то посао захтева, старост до 45 година. И ко после овога може рећи да у Србији нема посла за младе? Ствар је јасна. Уколико испуне све критеријуме, раде у три смене плус прековремено (то је ваљда рад у четвртој смени) након читава два месеца имаће прилику да евентуално заснују радни однос на минималцу. Најсмешнији је захтев да сви кандидати пошаљу ЦВ.
Ето, то је Србија коју РТС крије као лудо дете. Толико је просперитетно и квалитетно, толико је сјајно да би било каква промена угрозила изврсне и примамљиве пословне понуде и животне изазове младим људима. Сан сваког младог образованог човека у Србији је да, по стицању факултетске дипломе, волонтира у магацину, и то у све три смене (плус прековремено). То је та лепота живота о којој говори наш (надам се доживотно) бивши председник, то су изазови обичног човека.
На овом се примеру јасно види све оно што у Србији не ваља. Када се осврнемо на извештаје на телевизији, Србија изгледа умивено и нашминкано, попут овог огласа. Чим загребете по површини и приближите се реалном животу, видите беду и муку, безнађе и очај. Тада уочите да се неко спрда са нама. Неко нас вуче за уши, неко нас убеђује да смо празноглави, слепи, глуви и неми. Наравно, то се не може видети из удобне фотеље у којој наши властодршци седе. Не може се то видети са кристално јасне слике плазма телевизора. То се може видети у народу, то се може осетити у народу, беда се може чути, напипати, намирисати. Безнађе се може осетити, страх се може осетити, губитак наде, потиштеност, страх од историје, страх од живота, страх од будућности.
Зар у таквој Србији неко може бити довољно безочан да мисли да је све у реду? Зар таква Србија може бити пример било коме? Зар у таквој Србији властодршци могу себе да убеде у ово што говоре? Зар таква Србија може имати будућност?
Уопштено говорећи, кампања која се заснива на експлоатисању страха и плашењу људи је један од најнечаснијих видова политичке борбе. Након Јелене Триван и Бориса Тадића, огласио се и Драган Шутановац још једном потврђујући да је реч о оркестрираним и договореним иступима. Шутановац је изјавио да, „ако други буду водили Србију, бићемо у проблему деценијама… ми немамо право да станемо, имамо велику обавезу да не дозволимо да следеће године у фотељу седне било ко осим из ДС „. И у овој изјави се види да је суштина одређивања и вредновања омаложавање другог. Власт је добра пошто је опозиција сигурно гора – то је порука.
Може се уочити још пар интересантних елемената и у овој изјави и кампањи. Прво, странке власти понашају као да нису на власти, па често критикују своје коалиционе партнере и сами себе. Друго, експлоатација страха није једина психолошка манипулација којом се власт служи. Ваљало би обратити пажњу на све чешће исказивање моћи које се огледа у изјавама попут оних у којима се види да власт „неће дозволити“, да председник сам себи „скраћује мандат“. Избор речи и израза говори много о карактеру саме владавине, о њеној природи и последицама. Власт се понаша осионо и има убеђење да је неопходно да своје фотеље чува по сваку цену.
Није заправо овде у питању вечита дилема о томе хоће ли се након избора нешто променити. Не ради се о томе да ли ће опозиција учинити више и боље него ови који сада владају Србијом. Реч је о простом психолошком тесту. Уколико грађани Србије процене да ствари не треба мењати, тиме ће послати поруку да су итекако понизни, да ће бити још понизнији и да су пристали на спору смрт и затирање државе. Уколико пак гласовима покажу да ова накарадна власт нема право да шиканира, гази, вређа и уништава државу, показаће да и даље верују да нам спаса има.
Зашто смо само ми важни
А то је, видите, јако важно. У свим нашим партијским борбама постоје неке константе: мишљење народа да странке не могу ништа променити и да су сви исти. Узмимо да је став тачан. Можда и јесте, можда се заиста неће и не може пуно тога променити. Али шта с тим?
Да ли то значи да треба да дигнемо руке од свега? Да ли то значи да треба да погнемо главе и ћутимо? У народу који је изгубио колективитет као особину, који нема ниједну институцију око које може да се окупи, који није у стању да се самоорганизује, никакви протести, никаква народна промена није могућа. Наш народ није у стању да уреди власт по својој мери, он није у стању да ради оно што ради грчки народ. Кад би гласачи бојкотовали изборе и изашли на улице на протесте, у жељи да се боре против система као таквог, против урушавања државе, то би имало смисла психолошког, то би говорило да је народ и даље пун наде и вере у победу, снажан и неуништив, храбар и одлучан.
Иако сам нисам поборник насилног мењања било које власти, нити „дешавања народа“ то би ипак нешто позитивно рекло о народу као таквом. Народ који би дао легитимитет тренутној власти и погнуо главу показао би да је и дефинитивно дигао руке од себе и да нема веру у било какву будућност. Још горе, показао би да је у стању да прихвати такву будућност, да прихвати нестанак, само ако је безболан и ако буде под европским небом. Можда се заиста ништа не би променило, можда би све остало исто, можда би било горе, а можда би било боље.
Нека свако сам процени шта је најбоље за државу и народ. Нека свако размисли сам за себе који је најбољи потез који се може повући. Нека свако поштено одговори себи на следећа питања – хоћу ли ја изаћи на улицу и протествовати против оваквог режима? Хоће ли други изаћи? Зашто већ нису тамо? Зашто ја нисам тамо? А, ако нисмо тамо, шта нам преостаје? Можемо ли да наставимо да живимо овако? Смемо ли да се надамо? Смемо ли да се не надамо? Имамо ли на то права? Чега се бојим?
Уколико себи искрено одговорите на сва ова питања, и притом схватите да сте већ самим тим што сте о томе размишљали заинтересованији за судбину државе од оних који нису ни толико покушали, схватићете све – и колико се може, и како се може, и где се може. А и с ким се може. А, богами, схватићете да се са већином не може, да нема ничег идеалног, да ништа не долази преко ноћи, да нема гаранције у животу и да је све подлежно разочарењу. Чак и да другачија власт не буде боља, то не мења чињеницу да је народ тај који је носилац суверенитета и, кад народ једном покаже да уме да се избори за себе, и власт ће се друкчије поставити према њему. Народна воља и снага одређују квалитет власти. У крајњој линији, све зависи само од вас. Не зависи од медија, не зависи од политичара – они немају моћ.
Њихова моћ је илузија. Ви имате моћ. Ви имате моћ да промените све, није тачно да је немате. Ви имате моћ да уредите сопствену судбину. Увек сте и имали, само су вас исувише дуго убеђивали да то није тако. Јадна је држава у којој народ страхује од власти. Да је среће, власт би страховала од народа. И ова, и свака будућа.
http://www.standard.rs/milan-damjanac-narod-koji-bi-glasao-za-tadica-pokazao-bi-da-je-digao-ruke-od-sebe.html
Кампања се захуктава, политичка демагогија влада јавним простором, а у међувремену је и Борис Тадић решио да је најбоље да себи „скрати“ мандат. Сва срећа, па није поднео оставку. Е сад, пошто је „скратио“ своје председниковање Србијом, потпуно убеђен да је скраћење привременог карактера, одао се демагогији и пропаганди. По угледу на Јелену Триван, наставио је да плаши народ. То, додуше, и јесте најбоља тактика – ако немаш шта конкретно да понудиш, заплаши људе идејом да ће они други бити гори од тебе. Али власт којој истиче мандат морала би са нечим конкретнијим на изборе. Са резултатом, на пример и списком ствари које су урадили док су били власт.
Овако се опет кампања заснива на поларизацији бирачког тела. На једној страни су „млади“, „прогресивни“, „нормални“, који гласају, разуме се, за Тадића, а на другој сви остали као мрачна страна српске реалности. Тако Тадић изјављује да неће дозволити да „они“ победе и каже: „Нећемо дозволити да Србија буде напуштена земља, да буде рупа на европском континенту, да млади имају мање шансе него њихови генерацијски припадници у другим земљама, да Србија буде земља без шанси. Они могу да промене Србију само на горе“.
Да није смешно било би тужно. Тадић је на крају поверовао у ону слику коју његови спин доктори стварају на РТС. Он мисли да је у његово време Србија била земља у коју се досељава, да није била европска рупа, да су млади имали исте шансе као њихови вршњаци напољу, да је Србија била земља са шансама. Да ли је могуће да он верује да је Србију променио набоље?
На несрећу, сервис европске Србије сервис је непостојеће европске Србије. Заправо то је сервис српске евроатлантске елите, која је Европу доживљавала својим комплексима у западним амбасадама. Та провинцијална елита више од свега жели да постане неко други, неко ко би равноправније разговарао са страним господарима, у свему надмоћнијим, супериорнијим и прогресивнијим. Тако смо заправо сви запели у „Покондиреној тикви“, у којој онај који мисли својом главом није уклопив, него је заостао и примитиван, и жели лоше осталим прогресивци из његове мале и сиромашне средине.
Како живи млад свет
И управо зато је једна од најчешћих препорука за Тадића „одобравање међународне заједнице“. Све док они не одобре, не може се поштено ни гласати. Елем, било би исувише неинтересантно да износим економске показатеље и податке о Србији у претходне четири године. Уосталом, већ нас је убедио да је за све крива светска економска криза. Права штета па има још људи који знају да је у питању софистикована пропаганда и да су у свим земљама региона плате порасле. У сваком случају, рачунам да би било лепше да испричам истиниту причу.
Пре извесног времена сам у разговору са пар пријатеља из прве руке чуо пар истина о благодетима Тадићеве Србије и светлог пута којим нас води у бољу будућност. Сви су завршили факултете са високим просеком – и то државне, да не буде забуне – а посао траже већ две године. Не могу чак да нађу ни место на којем би волонтирали. Један је избачен са посла на којем је волонтирао. Наиме, после годину дана је расписан конкурс на којем је имао најбоље квалификације и радно искуство стечено волонтирањем на том радном месту. Уместо посла, добио је шут карту – запослен је син локалног функционера владајуће партије. Тренутно се спрема за пут у Америку, пошто му је понуђена стипендија на постдипломским студијама.
Други је морао да се учлани у владајућу странку како би добио посао, али, пошто није хтео да буде део неких мувања на послу, брзо је добио отказ. Трећи каже да су му жену отпустили пред венчање, пошто су сазнали да је трудна. Четврти да не може да добије помоћ од државе иако је шиканиран у мултинационалној средини, тако да је морао да се одсели. Свима њима заједничко је дубоко разочарење у државу и потрага за „страним ангажманом“. Може било која земља. Може САД, Аустралија, а може и Словенија.
Аплаудирам Тадићевој Србији, која пружа шансу младима, а, ако само настави тако, ускоро ће сви бити запослени пошто их у земљи неће остати више од десет хиљада.
Проблем за Тадића је заправо већи него што се може и наслутити. Не одлазе из земље само они „са друге стране реалности“ већ и његови бирачи. Одлазе они који верују да у овој земљи више наде нема. Сви су различитих политичких опредељења и одлазе из различитих мотива, али се проблеми понављају – држава која нема територију, народ коме се отима самопоштовање, сиромаштво и непостојање прилике за пристојан посао у струци или бар нечему што је њиховој струци блиско.
Волонтер у магацину
Држава брине за природни прираштај, а ћути кад труднице отпуштају са посла и кад главни захтев за добијање посла на интевјуу буде изјашњавање жене о питању рађања. “Да ли планирате да ускоро да родите дете“ – од тог питања зависи добијање посла у Србији.
Огласи за посао су посебна прича. У једном од њих тражи се „волонтер у магацину“ (?!?) А услови су: искуство у сличним пословима, способност за тимски рад, одговорност, возачка дозвола, рад у све три смене, спремност на прековремени рад уколико то посао захтева, старост до 45 година. И ко после овога може рећи да у Србији нема посла за младе? Ствар је јасна. Уколико испуне све критеријуме, раде у три смене плус прековремено (то је ваљда рад у четвртој смени) након читава два месеца имаће прилику да евентуално заснују радни однос на минималцу. Најсмешнији је захтев да сви кандидати пошаљу ЦВ.
Ето, то је Србија коју РТС крије као лудо дете. Толико је просперитетно и квалитетно, толико је сјајно да би било каква промена угрозила изврсне и примамљиве пословне понуде и животне изазове младим људима. Сан сваког младог образованог човека у Србији је да, по стицању факултетске дипломе, волонтира у магацину, и то у све три смене (плус прековремено). То је та лепота живота о којој говори наш (надам се доживотно) бивши председник, то су изазови обичног човека.
На овом се примеру јасно види све оно што у Србији не ваља. Када се осврнемо на извештаје на телевизији, Србија изгледа умивено и нашминкано, попут овог огласа. Чим загребете по површини и приближите се реалном животу, видите беду и муку, безнађе и очај. Тада уочите да се неко спрда са нама. Неко нас вуче за уши, неко нас убеђује да смо празноглави, слепи, глуви и неми. Наравно, то се не може видети из удобне фотеље у којој наши властодршци седе. Не може се то видети са кристално јасне слике плазма телевизора. То се може видети у народу, то се може осетити у народу, беда се може чути, напипати, намирисати. Безнађе се може осетити, страх се може осетити, губитак наде, потиштеност, страх од историје, страх од живота, страх од будућности.
Зар у таквој Србији неко може бити довољно безочан да мисли да је све у реду? Зар таква Србија може бити пример било коме? Зар у таквој Србији властодршци могу себе да убеде у ово што говоре? Зар таква Србија може имати будућност?
Уопштено говорећи, кампања која се заснива на експлоатисању страха и плашењу људи је један од најнечаснијих видова политичке борбе. Након Јелене Триван и Бориса Тадића, огласио се и Драган Шутановац још једном потврђујући да је реч о оркестрираним и договореним иступима. Шутановац је изјавио да, „ако други буду водили Србију, бићемо у проблему деценијама… ми немамо право да станемо, имамо велику обавезу да не дозволимо да следеће године у фотељу седне било ко осим из ДС „. И у овој изјави се види да је суштина одређивања и вредновања омаложавање другог. Власт је добра пошто је опозиција сигурно гора – то је порука.
Може се уочити још пар интересантних елемената и у овој изјави и кампањи. Прво, странке власти понашају као да нису на власти, па често критикују своје коалиционе партнере и сами себе. Друго, експлоатација страха није једина психолошка манипулација којом се власт служи. Ваљало би обратити пажњу на све чешће исказивање моћи које се огледа у изјавама попут оних у којима се види да власт „неће дозволити“, да председник сам себи „скраћује мандат“. Избор речи и израза говори много о карактеру саме владавине, о њеној природи и последицама. Власт се понаша осионо и има убеђење да је неопходно да своје фотеље чува по сваку цену.
Није заправо овде у питању вечита дилема о томе хоће ли се након избора нешто променити. Не ради се о томе да ли ће опозиција учинити више и боље него ови који сада владају Србијом. Реч је о простом психолошком тесту. Уколико грађани Србије процене да ствари не треба мењати, тиме ће послати поруку да су итекако понизни, да ће бити још понизнији и да су пристали на спору смрт и затирање државе. Уколико пак гласовима покажу да ова накарадна власт нема право да шиканира, гази, вређа и уништава државу, показаће да и даље верују да нам спаса има.
Зашто смо само ми важни
А то је, видите, јако важно. У свим нашим партијским борбама постоје неке константе: мишљење народа да странке не могу ништа променити и да су сви исти. Узмимо да је став тачан. Можда и јесте, можда се заиста неће и не може пуно тога променити. Али шта с тим?
Да ли то значи да треба да дигнемо руке од свега? Да ли то значи да треба да погнемо главе и ћутимо? У народу који је изгубио колективитет као особину, који нема ниједну институцију око које може да се окупи, који није у стању да се самоорганизује, никакви протести, никаква народна промена није могућа. Наш народ није у стању да уреди власт по својој мери, он није у стању да ради оно што ради грчки народ. Кад би гласачи бојкотовали изборе и изашли на улице на протесте, у жељи да се боре против система као таквог, против урушавања државе, то би имало смисла психолошког, то би говорило да је народ и даље пун наде и вере у победу, снажан и неуништив, храбар и одлучан.
Иако сам нисам поборник насилног мењања било које власти, нити „дешавања народа“ то би ипак нешто позитивно рекло о народу као таквом. Народ који би дао легитимитет тренутној власти и погнуо главу показао би да је и дефинитивно дигао руке од себе и да нема веру у било какву будућност. Још горе, показао би да је у стању да прихвати такву будућност, да прихвати нестанак, само ако је безболан и ако буде под европским небом. Можда се заиста ништа не би променило, можда би све остало исто, можда би било горе, а можда би било боље.
Нека свако сам процени шта је најбоље за државу и народ. Нека свако размисли сам за себе који је најбољи потез који се може повући. Нека свако поштено одговори себи на следећа питања – хоћу ли ја изаћи на улицу и протествовати против оваквог режима? Хоће ли други изаћи? Зашто већ нису тамо? Зашто ја нисам тамо? А, ако нисмо тамо, шта нам преостаје? Можемо ли да наставимо да живимо овако? Смемо ли да се надамо? Смемо ли да се не надамо? Имамо ли на то права? Чега се бојим?
Уколико себи искрено одговорите на сва ова питања, и притом схватите да сте већ самим тим што сте о томе размишљали заинтересованији за судбину државе од оних који нису ни толико покушали, схватићете све – и колико се може, и како се може, и где се може. А и с ким се може. А, богами, схватићете да се са већином не може, да нема ничег идеалног, да ништа не долази преко ноћи, да нема гаранције у животу и да је све подлежно разочарењу. Чак и да другачија власт не буде боља, то не мења чињеницу да је народ тај који је носилац суверенитета и, кад народ једном покаже да уме да се избори за себе, и власт ће се друкчије поставити према њему. Народна воља и снага одређују квалитет власти. У крајњој линији, све зависи само од вас. Не зависи од медија, не зависи од политичара – они немају моћ.
Њихова моћ је илузија. Ви имате моћ. Ви имате моћ да промените све, није тачно да је немате. Ви имате моћ да уредите сопствену судбину. Увек сте и имали, само су вас исувише дуго убеђивали да то није тако. Јадна је држава у којој народ страхује од власти. Да је среће, власт би страховала од народа. И ова, и свака будућа.
http://www.standard.rs/milan-damjanac-narod-koji-bi-glasao-za-tadica-pokazao-bi-da-je-digao-ruke-od-sebe.html
Нема коментара:
Постави коментар