Пише: Милан Дамјанац
Када се говори о кризи националног идентитета најчешће се говори о кризи културног идентитета. Као главна обележја националне културне политике, а самим тим и снажног идентитета јесу патриотизам, солидарност, колективитет, заједничко историјско сећање, традиција и очување језика и писма.
Језик и писмо
Уопштено говорећи, језик и писмо јесу основна обележја и камен темељац сваког идентитета. Напуштањем језика и писма се у највећој мери напушта и национални идентитет. Опет, ситуација на Балкану и Србији је вековима уназад врло сложена и самим тим представља врућ кромпир за свакога ко њоме жели да се подробније бави. Код нас је израженије национално осећање темељено на културно-религиозном идентитету. У сваком случају, језик као основно обележје нације у Србији је сведен на најобичнију поштапалицу, нове и туђе речи замењују старе и познате, а српско писмо ћирилица је малтене протерано из Србије. Називи објеката по Србији, посебно објеката које по природи ствари служе окупљању млађих људи, написане су на латиници. Латинично писмо има статус „прогресивног“ писма, док се ћирилица изједначава са архаичним и мрачним, заправо са свиме ониме што је у Србији иоле патриотско. Наравно, не само што српски језик губи свој идентитет неприродном еволуцијом, што јесте последица технолошке револуције и глобализације, већ се и уместо латинице користи заправо енглески алфабет. Најкривља је држава која не помаже она удружења грађана која покушавају да сачувају српско писмо и језик. Држава нема никакву институцију која би се могла детаљније позабавити овом проблематиком, нити сматра да за то има потребе. Отуда није ни чудо да је српски језик препуштен на милост и немилост глобализацији, а да је ћирилица у јако неповољном положају. Језик и писмо носе у себи животност, менталитет, културу, начин доживљаја стварности и историје једног народа. Језик је у том смислу веома важан, а богатство старих српских израза представља ширину мисли. Што више разноврсних израза, то веће искушење да се мисли – реч претходи мисли. У том смислу, модерна омладина живи својеврстан покушај укидања језика. Користе се нови, краћи изрази који замењују старе и мењају етимологију речи и израза, а самим тим сакате мисао. Мењањем етимологије речи човек се удаљава од својих корена, историје и културе. Етничка веза никада неће бити онолико важна колико је важна културна јединственост. Уколико употреба истог језика има толико осцилација и уколико језик служи како би се истакле регионалне разлике, то може довести и до националних разлика, што видимо на примеру Хрватске, БиХ и Црне Горе. Оно што се популарно назива „нагласком“ има смисла све док не постане засебан дијалект, а од тог тренутка долази до националних подела. Језик је на Балкану политичко оруђе без кога се не може у другој фази, управо зато што је религиозно- културно разликовање примарни генератор идентитета.
Колективитет, солидарност и регионалне поделе
Не може се говорити о колективитету у земљи која никакав колективитет не познаје. Држава, њене институције, медији не само да не брину, већ спроводе такву политику која ради на даљем укидању колективитета. У садејству са технолошком револуцијом и глобализацијом, такво понашање државе је погубно. Мешање државе у приватне ствари сваког грађанина, покушаји да се уреди васпитање и да се држава умеша у васпитање деце од малих ногу доводе до стварања идеолошки профилисаних младих људи који нису у стању да изврше никакав бунт, пошто су исувише отуђени једни од других. Промоција накарадног, егоцентричног модела, довела је до погрешног схватања важних Западних тековина. Постало је општеприхватљиво гледати само свој џеп и своје интересе. Нестало је солидарности, а када нестане солидарности нестаје и колективитета. Живимо у страху једни од других, не дружимо се, не окупљамо се, не познајемо се. Сујета нас дефинише у тој мери да се сав наш национални и колективни потенцијал своди на међусобне сукобе. Управо из те врсте саможивости и бриге искључиво за себе, из свеопште зависти производе се и регионалне поделе. Регионалне поделе су, додуше, последица и озбиљних културолошких разлика о којима нико не брине, а које долазе до изражаја у тренуцима када је држава економски слаба и недовољно снажна. Срби се, као народ, исувише културно разликују унутар себе. И колико год то некоме било интересантно, колико год то било нека врста кутурног богатства народа, толико представља опасност и претњу. Стога је јако опасно када у време предизборне кампање имате странку коју предводи Млађан Динкић, а која експлоатише тему српских подела, регионалне разлике и несолидарности. Уопштено говорећи, разлике у начину живота, менталитету, економском развоју а понајвише дијалекту доприносе стварању нових националних (културних) идентитета. Нисмо успели да изградимо културни образац иако је било доста покушаја, поготово уочи Првог светског рата. Слабост нашег идентитета доводи до слабости осећања колективитета као таквог, производи завист и страх. Зато су Срби данас један од најзастрашенијих народа. Боје се других, боје се себе, боје се будућности. Није било неопходног рада на успостави јаког националног идентитета и то нас данас кошта. Срби више не желе да буду Срби, имеђу осталог, управо зато што се не осећају довољно сигурно унутар српског идентитета. Наравно да разлога има пуно, почевши од суморне историје, садашњих проблема, слабости државе, губитка поштовања и вере у себе до економске ситуације. Ипак, чини се да је основни проблем у постојању могућности за експлозију идентитета. Постоји исувише културних диверзитета унутар српског, и то је подлога за даље деобе уколико се створи повољна ситуација.
Као да сви ови диверзитети у оквиру овако малог народа на овако малој територији нису довољно лоши, већ се држава упорно труди да створи још подела и да што је могуће више ослаби осећај јединства и заједничког интереса и тежњи. Расцепкана држава на регионе који поседују значајну политичку и економску снагу и дипломатска представништва у иностранству не може да делује ни јединствено ни одлучно.
Таква држава је осуђена на пропаст пошто њени грађани не осећају припадност према другим идентитетима. Зашто би Војвођанина бринуо развој југа, а јужњака развој Војводине? Свако гледа свој регион, нико не осећа солидарност према другоме. Таква ситуација може одвести само у општу анархију која ће довести до цепања државе.
Прича о регионализацији је дневнополитичка и као таква представља средство за унутрашњу употребу, мада не треба занемарити ни притиске које стижу из ЕУ да Србија што пре раздели моћ по регионима, посебно како би добила приступ већем новцу из предприступних фондова, тако да се засигурно ради и о финансијским интересима веће групе људи која би у тим околностима уживала. Било како било, регионализација није исто што и децентрализација. Уосталом, у суседној Хрватској аутономије су Уставом забрањене, а држава је подељена на мноштво административних јединица- жупанија (што је требало и у Србији спровести), док са друге стране званичници Западних земаља чине све како би централизовали Босну и Херцеговину.
Заједничко историјско сећање и традиција
О традицији смо већ делом говорили када смо спомињали регионалне идентитете. Традиционалне вредности у Србији нестају управо зато што се нико не труди да их прилагоди новом времену, трансформише и тиме сачува њихову суштину. Пошто о томе нико не брине, традиционалне таблице вредности, обичаја и веровања замењене су оним таблицама вредности које нам долазе из Западних земаља. Тако је дошло до огромног јаза између генерација, јаза који ће тешко бити превазиђен уколико се нешто не предузме и покуша да бар делом сачува српски поглед на свет и живот. У супротном, доћи ће до великих друштвених подела и до даљег урушавања српског идентитета. Заједничко сећање је аспект приче о којем се може говорити заиста много, но овде ћемо само успутно споменути основне проблеме и карактеристике Срба у том контексту. Предуслов снажног колективитета је заједничко сећање, у оном историјско-културном смислу, у којем се сви ми осећамо јединствени у интерпретацији прошлости. Нажалост, ми се још увек сукобљавамо око интерпретације прошлости, а самим тим и око жеља и хтења у будућности. Наше колективно сећање је заправо такође расплинуто, оно је разбијено и живи у етапама, сукобима и реваншизму. Опет бих истакао улогу државе , САНУ-а, Цркве и других институција које не чине ништа да залече историјске заблуде и сукобе међу Србима. Културна политика у овој земљи постоји, али је та политика директно уперена противу Срба и српског идентитета. Политичка и културна елита Србије помаже и подстиче осећање страха и изгубљености у народу, подстиче поделе и сукобе само да би тим народом што дуже и што обесније владала.
Патриотизам
Имајући у виду све наведено, нормално је закључити да у Србији нема колективног осећаја патриотизма и љубави према отаџбини. Српске поделе су кулминирале у погодном геополитичком моменту, и уколико се овако настави, довешће до краха српске државе и народа. Народ је остао без институције на коју може да се ослони, а то је у историји, чак и када није било државе, била Црква која је стога и постала стожер српског националног бића. Данас, српски народ уз суптилну медијску пропаганду тумара по мраку садашњости тражећи себе. Одавно је испуштена прилика да се српска нација изгради само на језику. Покушана је изградња нације на основу религиозних различитости, а чини се да је следећа фаза изградња нације на основу културолошких разлика. Уколико се у најкраће време нешто не предузме, на територији Србије ће нићи нове нације, а индолентно понашање актуелне власти само потпомаже и убрзава овај процес. Црна Гора неће бити последња регионална творевина која је превредновала српски народ у црногорски. Овим темпом, доживећемо стварање војвођанског народа, и не само војвођанског. Културолошке разлике довешће до даљег цепања и смањења српског националног бића. Само у протекле четири године тај се процес, услед катастрофалних грешака власти јако убрзао и слободно се може рећи да нас, у случају да се актуелна политика настави, врло брзо очекује суочавање са потпуним распадом државе.
Српски медији, са друге стране, не желе да промовишу стварање минимума заједничког идентитета, тј свести на нивоу државе. Део проблема је у томе што је српски идентитет искомпромитован и као такав непожељан за опстанак, а камоли за истицање. Српски идентитет је преко српских медија толико искомпромитован да код грађана изазива осећање стида, док код других изазива осећање озлојеђености. Немогуће је истицати и поносити се српским идентитетом када се он разара на сличан начин као немачки након Другог светског рата. Суштина је у томе да помен и доживљај српског идентитета, у најмању руку изазивају нелагоду. Зато се медијско наметање војвођанског идентитета одобрава и поздравља а српског не. Друго је питање да ли би деловање у том смеру било успешно, али је сигурно да друштво без изграђеног колективног идентитета који генерише осећај патриотизма не може донети дугорочну стабилност већ само постати извор нових националних тензија. Не само што српски медији учествују у разарању српског идентитета (погледајте само шта се дешава са ћирилицом или СПЦ), већ и већина интелектуалаца прихвата овакву позицију као легитимну и под изговором заштите демократије, људских права, толеранције и грађанског друштва угрожавају и штете управо вредностима у које се заклињу.
Мора се што пре направити заокрет у српској политици. У супротном, бојим се да ће бити исувише касно.
Нема коментара:
Постави коментар