„Најевропљани“ !?

Пише: Милан Дамјанац




Имам толико утисака са овогодишње доделе признања за „Најевропљанина“ да просто морам да их поделим са ширим аудиторијумом. Сумњам да ће их неко изрећи на нашим малим екранима.
Имали смо прилике да сазнамо како је министар одбране Србије, Драган Шутановац добио награду „Најевропљанин Србије“ за 2010. годину [1]. Имајући у виду да је награда додељена у још пет категорија, један од лауреата је и министар за пословно планирање и заштиту животне средине, Оливер Дулић. Шта уопште представља избор за „Најевропљанина Србије“? Који су критеријуми за додељивање ове награде? Шта она заиста представља?

У свом говору, Шутановац је нагласио да му је исто питање поновио десетогодишњи син; срећом, Шутановац му је мудро одговорио да је то престижна награда, јер је бити најевропљанин престижна ствар. На питање свог десетогодишњег сина (знате већ како понекад деца умеју да питају тако очигледне ствари) у чему је разлика између „Европљанина“ и „Најевропљанина“, овогодишњи лауреат, „Најевропљанин Србије“, Шутановац, је виспрено закључио да је „Најевропљанин“ онај који поштује људска права, универзалне цивилизацијске норме и људске вредности. Хвала овогодишњем лауреату. Не само што је просветлио сина, који је, како каже, све одмах схватио, већ је просветлио и мене. Нисам знао да остали житељи Србије не поседују тај квалитет и особине. Живео сам у заблуди да знам мноштво људи који деле ове вредности. Али, добро, ко ће ако не „Најевропљанин“ да ми отвори очи.

Права штета, па нисмо сви десетогодишњи дечаци. Вероватно је из угла десетогодишњака то звучало попут бајке о Снежани и седам патуљака или приче о Деда Мразу. Е тако му дође и овај избор за „Најевропљанина“ – то је избор који и наликује на неку бајку, некакво нејасно признање попут признања из неког цртаног филма које се додељује живописним ликовима наше естрадне (упс!), односно политичке сцене. Тако је лауреат на пољу политике објаснио своје заслуге које су га довеле до највећег признања које искрени „Европљанин“ може да замисли.

Пазите само, дакле постоји награда за „Најевропљанина“ коју је пре Шутановца добио још један бивши Европљанин а сада „Најевропљанин“ Ивица Дачић, а која се додељује, изгледа, за неизмерну жељу за приступањем “Царству божијем на земљи – Светој ЕУ”. Замислите, ја сам својевремено помислио да се награда додељује за најбоље познавање европске традиције и културе.
Кад оно, „Најевропљанин“ је онај „Европљанин“ (шта год то у идентитетском смислу данас представљало) који је безалтернативни заговорник ЕУ-интеграција по сваку цену и који Европску унију посматра чисто метафизички и безгрешно. Наравно, то што се чини да је највећа разлика између „Најевропљанина“ и „Европљанина“ оданост овом “светом” циљу и степену љубави према Европској унији, ипак се чини нетачним; пре ће бити да је главна разлика непознавање европских хришћанских традиција, ренесансе, књижевности и филозофије. Тешко да се скок из етичког става једног Европљанина у метафизичко стање „Најевропљанина“ може догодити а да се при томе не забораве основни постулати старе Европе. Оне Европе коју је прославио један Гете, која је била духовна колевка највећим мислиоцима, оне Европе која је изродила слободарске народне и националне идеје.

Нема тих идеја, нема слободе, нема части, нема образовања, поезије и песништва, нема духа и квалитета у тој данашњој „Нај-Европи“. Нема ничег у њој сем празнине. Она је духовно ругло и бледи одсјај некадашње Европе. Дакле, награда се тицала једне политичке организације, једне уније земаља, каквих има још у свету, а која је узурпирала име „Европљанин“. Никоме из старе Европе не би пало на памет да било када, било где додељује ову понижавајућу награду. Не би, зато што је та Европа саздана на другим вредностима и принципима од које је право на слободно мишљење и лични интегритет било највеће и најпоштованије. То је Европа која је уздизала право на слободу изнад права на живот. То је Европа части, а не Европа власти. Те и такве Европе одавно више нема. Европа је данас прогутана, а њене вредности изопачене од стране Европске уније која је сама издала вредности на којима је заснована. А издала их је онда када је постала слушкиња Сједињених Америчких Држава и њеног сателита у Европи, Велике Британије.

И зато ни ова награда Шутановцу није искључиво због залагања да се Србија безусловно „утопи“ у ову нову конструисану идолатрију са огромном нефункционалном бирократијом и нелегално изабраним председником под називом ЕУ, већ је додељена због његових евроатлантских напора. У неким другим околностима, не би било нормално да се „Најевропљанин“ истовремено залаже за унију европских земаља и за улазак у ратни савез који предводи Империја која није део ЕУ. Међутим, ово је „Врли Нови Свет“ у коме је све дозвољено и сваки медиокритет је добродошао за награђивање. Они који служе превасходно и увек искључиво интересима свог народа никада неће добити награду овог типа, пошто је критеријум за њено добијање беспоговорна послушност Бриселу. Дакле, шта се награђује? Награђује се покорност, заступање туђих интереса и истрајност у томе. Тако је Ивица Дачић (бивши непожељни Европљанин) својевремено заслужио да постане „Најевропљанин“ у два корака, након што је направио владу са онима које му је сугерисао Брисел, чиме је ваљда потврдио своје, како сам Шутановац рече „поштовање људских права, универзалних цивилизацијских норми и људских вредности“, или у преводу, потврдио је своју послушност ставу Брисела и Вашингтона и њихових амбасада у Београду. Ето на шта је спала „нова Европа“- награђује своје послушнике чиме де факто доказује да води колонијалну политику.

Што је још грђе, наши се политичари утркују ко ће бити послушнији, па се још и смешкају на додели признања за покорност. То ме подсети на ону ујдурму која се створила око слике Милана Недића у крагујевачкој Првој гимназији. Кажу, није место слици једног квинслинга у јавној установи. Сва срећа па ми ове наше, савремене квинслиге, гледамо по цели дан на тв екранима. Само што је Милан Недић био квинслинг са одређеним циљем, и у том духу је и сачувао од ножа готово пола милиона Срба, а ја сретне плодове сарадње са колонијалним господарима и окупаторима данас још не видим. Или можда грешим?

Нећете ми ваљда рећи да нисмо окупирани? Ма дајте, пробудите се. Република Српска, као ентитет у БиХ је далеко слободнија српска држава него Република Србија, која је на папиру независна држава.

На крају, морам да кажем пар речи и о лауреату број 2 (или ако му је више по вољи, number two) за прошлу годину. То је вишеструко помињани министар у нашем народу, ортопед на привременом раду у Влади као министар животне средине и просторног планирања, Оливер Дулић. У свом говору, подсетио нас је да живимо у „прљавој земљи“, у којој се „загађује животна средина“, али он, као „Најевропљанин“ који тежи да постанемо модерно европско друштво у коме таквих појава нема, свесрдно, добронамерно, али строго, готово очински је прекорио неуки народ и упутио га ка правим вредностима. Права штета што се као министар и „Најевропљанин“ није сетио да заиста и помогне јадном и бедном српском сељаку и сиромашним српским породицама – за почетак тиме што им неће одмагати. Када би им помогао можда би и они помогли њему. Само се бојим да он има више да научи од обичног народа него они од њега. Јер, када би којим случајем понешто од њега и научили, држава би банкротирала у року од недељу дана.

Само за израду сајта који промовише кампању „Очистимо Србију“, коју је покренуо министар Дулић у циљу образовања неуког народа (како би нам држава била чистија), издвојено је 25 хиљада евра! [2] Ево га, дакле, и други „Најевропљанин“ на делу. Можда је, додуше, реч о некој европској вредности и обичају у који нас још нису упутили. Могуће је да је дошло до замене теза, па су наши министри, читајући причу о Робину Худу и „Веселој дружини“, погрешно повезали ствари, па помислили да је циљ узети од сиромашних и дати богатима а не обратно. Далеко било да мислим да се богатима треба узети. Не мисле то ни они, а и лоше је да их љуте, него је најлакше узети од оних који не могу да саставе крај са крајем, а не буне се. И тако се богати слој увећава, а сиромашни слој постаје небитан и непрегледан.

То је, дакле, начин на који се Влада бори против страшне СЕКЕ (надам се да нећемо доживети и БАТУ, то не бисмо преживели), и за то се добија награда за „Најевропљанина“! Није све то лако, треба постићи све што је зацртано, већ ће у следећем кругу, верујем, након сајта од 25 хиљада евра, такси до Скупштине коштати 80 хиљада евра (само за министре, са плаћањем на фактуру у стилу Срећка Шојића), а набавка компјутера за министарство ће коштати тричавих милион евра. Шта је то за нас. Имамо, па се разбацујемо. А кад не будемо имали, продаћемо ЕПС, Телеком, па ћемо преживети и догодине. Додуше, биће незгодно ако се сви „уграде“; шта ће остати за плате нашим јадним напаћеним министрима?

Шта рећи након свега? Ваљда је ред да им честитам. Дакле, од срца честитам нашим „Најевропљанима“.

Честитам им на преданом раду, на поштовању цивилизацијских норми, људских права и евроспких вредности. Захваљујући њима, схватио сам које су то вредности у питању. А ако буде среће и покорних глава, и догодине ћемо присуствовати овом догађају. Ко ли би могао бити добитник наредне године, питам се? Можда Ђелић? Тешко, пре неки дан је са сузама у очима признао да је „помало љут на ЕУ“, мада „не губи веру“.

Можда Чедомир Јовановић? Не, није у власти, што је права штета, да јесте, био би главни фаворит. Увреде на рачун малих људи и Африканаца би му сигурно биле опроштене. Уосталом, многе европске земље управо бомбама уводе демократију у Либију. Које дете више-мање, то му дође колатерална штета. Важно је да је ненаоружани терориста ликвидиран како не бисмо причали о мртвој деци. Не знам. Напросто, велика је конкуренција и тешко је направити избор. Видећемо догодине.

Живели наши Најевропљани!

Да нема њих, никада не бисмо спознали границе српске памети и стрпљења.

http://www.slobodanjovanovic.org/2011/05/11/milan-damjanac-„najevropljani“/