Србија у тамници

Пише: Милан Дамјанац


Које су перспективе младог човека у Србији? Уколико не студира не може да нађе посао, а уколико студира свестан је да ништа практично није научио. Дођавола, од чега ће студент да живи кад дипломира? У већини случајева има диплому из области о којој ништа не зна; односно, зна толико теоријских ствари да ће му бити неопходна пракса како би стечено знање каналисао и применио. Уколико, пак, завршава студије по „болоњи“, тад нема ни теоријског ни практичног знања. Али има диплому. А како већ рекоше на реклами на билборду- „Заврши и- пали“. Таман тако. Сви то чекају.
Прилазим до прве трафике, купујем паклу цигара гунђајући самом себи због неуспешних покушаја да оставим пушење већ готово две године. Купујем најновије издање „Вечерњих новости“ и, прелиставајући их, посматрам понашање људи, посебно младих. Једни препричавају догађаје у „кући Великог брата“, а други коментаришу како би могли некога да „заврну“, да некако на „муфте“ зараде коју „кинту“ и оду „преко гране“.


Након прелиставања постмодерних вести које наликују једна на другу, а опет су објективније од вести које се могу прочитати у другим писаним гласилима, промислио сам о српском националном питању и тренутној ситуацији (а српско питање је, како једном рече Добрица Ћосић, понајвише филозофско питање), и затим бацио новине у оближњу канту, запалио цигарету, погледао ка небу, гласно уздахнуо и запитао се може ли горе. Може. Може, може. Итекако може. Али сам бар сигуран да може и боље. Много боље. Да ли је то вредно ризика? Јесте. Из једног јасног разлога. Уколико не буде боље биће горе пре него што се опет буде поставио избор. Ништа не губимо, бар је неуспех загарантован и ако ништа не предузмемо. Уколико остане исто биће горе све док нас више не буде. А ако буде боље- ето и та шанса постоји- значи да је могуће да се извучемо. Дакле, хоћемо ли тихо нестати или бар покушати да дамо отпор?

Зашто све ово говорим? Нема томе недељу дана, али догодило се- уследио је бар делић признања чињеничке истине, бар делић правде. И Хашки суд је утврдио оно што сви одавно знамо: да су Бљесак и Олуја биле злочиначке акције и да је реч о „удруженом злочиначком подухвату“ како би се протерали Срби из Хрватске. Међутим, не желим о томе да говорим. Ваљало би размотрити све начине на које су хрватска власт и медији годинама обмањивали народ и величали злочин. Ваљало би рећи да је то „пумпање“ неистина довело до оноликог излива емоција на тргу Бана Јелачића. А опет, ни о томе ми се не говори. Постоји у целој причи знатно важнији утисак, знатно важнија тема; а та тема се тиче солидарности и осећаја повезаности. Та тема се тиче националног достојанства, поштовања, идентитета и ако хоћете, елементарне пристојности.

Пре неког времена преминуо је велики српски књижевник Брана Црнчевић. Слабо ко је то и приметио. А и они који јесу морали су да гледају како га све блате они који немају елементарног националног осећања ни људске пристојности. Располућеност и несрећа овог народа могла се најбоље осетити у том тренутку. Нема чак ни избалансираног медијског извештаја о његовој смрти, или још боље, о животу. Има само често нескривеног радовања. Многима је било тешко чак и да мртвог човека испоштују. Све је у функцији затирања свести и сећања. Све је у функцији затирања нас самих. А то радимо боље него сви други. Само треба обратити пажњу на који је начин пренета његова биографија. То да је био пријатељ покојног премијера изостављено је, али је пријатељство са Милошевићем истакнуто. А истакнуто је чак и којих је петиција био потписник и да је подржавао Радована Караџића и Вучуревића. Несрећни српски народе! Уистину српски народ ниједног свог непријатеља није мрзео сем самог себе. А народу који мрзи себе тешко је помоћи. Како помоћи народу који ћути док га даве, који ћути док нестаје?
Управо због тога се ово питање не тиче само разлике између хрватске и српске власти, између хрватске и српске државе. Нажалост, тиче се и разлике између хрватског и српског народа. Тај осећај повезаности, солидарности, чак и у злочину и у лажи, чак и у фанатичном и претераном изливу емоција који смо могли видети на загребачким улицама знак су живота једног народа, знак су да је народ пун животних сокова. Знак је да неке ствари од тог народа треба и научити.

Знак је да нешто није у реду са нама. Није у реду да не реагујемо када власт одустане од гоњења злочинаца који су српске мајке завили у црно. Није у реду да хапси часног човека, Вучуревића, што би био катастрофалан и патолошки потез чак и да није у питању частан човек, а јесте. Степен отупелости, меланхолије и опште апатије српског народа је очигледан. Српски народ жели да га нема. Није у стању да помогне самом себи, јер не зна ни ко је ни да ли жели да преживи. А само да бар једном истински погледа своје сународнике са друге стране Дрине који на потпуно нормалан начин реагују на неправду, на правду, на љубав, на мржњу, на пријатељство, на непријатељство – схватио би колико је изгубио сам себе. Схватио би још нешто: схватио би колико је тужан и јадан постао.

Српски народ који живи на просторима Републике Српске сачувао је обичаје, зна ко је, зна шта је, зна који су му интереси и куда треба а куда не треба да иде. И за сваку тешку одлуку спреман је да плати цену. Ми то нисмо.

И то је та горка истина. Живимо у полуколонији у којој најважније одлуке доносе изасланици страних држава, а оне мање важне тајкуни и њихови савезници у владајућим политичким странкама. Медији и константно самопонижавање наших власти одузели су нам сваки осећај достојанства и самопоштовања. Није ово феномен који се односи само на Србе. То је феномен познат и у индивидуалној и у колективној психологији. Уколико вам довољно снажно чупају душу, газе по вашим сећањима, по прецима, по историји, а ви ту не можете ништа; уколико довољно истрајно раде на томе да вам савију кичму и да вам докажу да је сваки отпор узалудан почећете да верујете у то. Након плача, беса, депресије, долази отупелост на спољне надражаје.
Верујете, као што наш народ данас верује, да је све узалудно, да ништа вредно борбе није. И зато је лакше националну фрустрацију и знаке живота показати када је у питању неко други. Зато је могуће да десет хиљада Срба направи скуп подршке Јапану. Зато је могуће да Срби буду први у свету по бројности у давању подршке Муамеру Гадафију. Ми знамо како је живети празнином. Како је све изгубити. Зато је тако лако идентификовати се са другим само да би се побегло од себе. А од себе се, ипак, не може побећи, у шта ће се, надам се, уверити и наша браћа Црногорци на попису.

Тај „бранитељ“ који је, чувши пресуду Готовини разбио излог и почео да се касапи по лицу је одраз те солидарности, повезаности, идентитета, идеје. Рећи ћете: он је одраз патологије и погрешног тумачења историје. Рећи ћете: то је производ „прања мозга“ који су вршили хрватски медији. Рећи ћете да је то последица континуитета деловања хрватске политичке елите од Фрање Туђмана до данас. Јесте. Заиста јесте, нема дилеме. Међутим, ипак је и далеко више од тога. То је одраз љубави. Као што је и ћутање по питању хапшења Вучуревића насред земље Србије одраз апатије и болести. Оболели смо од националне апатије.

Логично је зашто је све ово тако. У Хрватској је бити Хрват част, у Србији је бити Србин срамота. У Србији се уводе заједнички уџбеници историје, брише се колективно сећање. Чак нема реакција ни на пресуду која је потврдила да су наши сународници етнички очишћени из Хрватске – мада смо то већ одавно сви знали.

Једна ствар се додуше мења. Клупко се одмотава, и колико год да се истина крила, жртве и убице излазе на видело дана. Колико год да је Западна пропаганда моћна, она није могла да заустави истину о Олуји. Истину о Јасеновцу. Истину о киднаповањима, убиствима и препродаји органа Срба са Космета од стране терориста. Истина увек исплива на видело ма колико се трудили да је игноришете. Мене више брине ово одсуство реакција. Нема ничега. Мук.

Није наш проблем ни што биолошки нестајемо, ни што губимо територије, ни што су нам све институције пропале. Наш проблем је што више никога није брига. Чује се само тишина.
И након свега, наша „елита“ поново говори о историјском помирењу Срба и Хрвата. Срби, наравно, ћуте, али хрватска елита говори. Сплит ће назвати трг по Анти Готовини и то се максимално одобрава (хајде да замислимо шта би се догодило да неко именује трг у Србији по Ратку Младићу), Јадранка Косор на помену јасеновачким жртвама изједначава Вуковар и Јасеновац, а сва се полемика у Хрватској води са циљем да се открије ко је документа која потврђују хрватску кривицу проследио Хагу. То је тај народ који се „суочава са прошлошћу“. Не даје се у Хрватској простора медијима и разноразним „невладиним“ организацијама да мењају колективну свест и врше психолошке тренинге и преваспитавања.

На крају, морам да споменем и пресуду Младену Обрадовићу и његовој трудној жени. Шта уопште значе ове пресуде? Значе да је Србија на робији. Значе да живимо у тоталитарном поретку у коме се пресуде доносе селективно, дакле за Младена затвор, а за великомађарски фашистички покрет „64 жупаније“ и Муфтијине говоре ништа? Значе да је српски народ располућен и под окупацијом. Значе да биолошки нестајемо, да деце нема, а и оно што има се успешно растерује из земље маркетиншким кампањама које им нуде благостање на Западу, а ако није то онда је ту немогућност да се запосле (логично, у овој земљи не постоји никаква стратегија за било шта, па ни за образовне профиле који су тржишту рада неопходни) и живе пристојним животом. Чак и да све то ставимо на страну, зашто би неко од њих градио будућност у земљи која се константно територијално смањује.

Добар део Срба већ неко време сматра да је „будућа сецесија Војводине готова ствар“, што само потврђује степен колективне отупелости и губитка вере у опстанак државе и нације и било какав живот достојан човека. Можда треба да се боре и остану у земљи, због осећаја одговорности, да учине нешто добро за своју државу и народ? О, да, али где су нешто о патриотизму могли да науче? У породици? Каквој породици, да ли се у овој држави промовише бар једна породична вредност? Колико бракова и развода годишње имамо? У школи? Из заједничких уџбеника историје, са безалтернативних медија који предају веру у безалтернативно утапање државе у амерички протекторат са седиштем у Бриселу? Можда су нешто о патриотизму, поносу, самопоштовању могли да науче гледајући како се обележавају годишњице бомбардовања и како се клечи пред Западним силама како би нас што пре у злочиначки пакт који нас је бомбардовао примили, да бисмо ваљда и ми могли да бомбардујемо друге па барем у нечему да победимо? А можда су о патриотизму научили од нашег председника који се стално извињава? Можда су прочитали неко капитално дело српске књижевности у оквиру лектире? Ма какви, то се више не чита, сада читамо Харија Потера.

Ето, то је тужна истина Србије. Пробудите се док још није касно. Како је једном лепо рекао управо покојни Брана: „Буде ме кад сањам, терају ме да сањам кад сам будан“.


http://www.slobodanjovanovic.org/2011/04/26/milan-damjanac-srbija-u-tamnici/

http://www.standard.rs/vesti/36-politika/7183-milan-damjanac-o-emu-misli-kad-si-mlad-u-srbiji-.html