Случај Јаноша Дамјанича и непостојање државе

Пише: Милан Дамјанац


Држава служи ради заштите права сваког појединца, његовог права на живот, на слободно кретање, на личну имовину и слободу. Држава је регулатор. Најпре, међутим, држава је заједничка творевина и средство за промоцију културе и историје народа који у њеним границама живе. Државу ствара народ, а не грађани, и логично је да свака држава има национални карактер. Да су српску државу стварали грађани звала би се Грађанија а не Србија; грађани су сви становници државе без обзира на своје порекло. Они плаћају порез држави, и не деле се по етничком пореклу. Међутим, свака је држава културолошки одређена својим народним самобитностима. Тако је свуда у свету, па би морало тако бити и у Србији.

Сви који живе и раде у Србији потпуно су изједначени са већинским народом који је државу створио и дао јој име, и самим тим су неупитни елемент сваког модерног друштва. Међутим, не треба изгубити из вида да, као што смо већ напоменули, држава мора да штити интересе већинског народа и свих осталих грађана који у њој живе. Не постоји држава која би требала да штити права Срба више и боље него Србија, као што не постоји држава која би требала да боље и више штити права Француза него Француска. То исто важи и за сваку другу државу. То наравно не значи да држава заштитом права већинског народа треба да на било који начин угрози права мањинских народа који у њој живе. Једино се код нас константно понављају трагичне сцене које изазивају доживљај располућености и отуђености. Народ је отуђен од сопствене државе која из дана у дан игнорише његова права.

Најновији случај јесте подизање споменика Јаношу Дамјаничу у месту Ада, на простору АП Војводине (и логично, Србије), која је, како нам рекоше, „најевропскији и најцивилизованији део Србије“. Тај „европски мотор Србије“ је наравно, све само не то. Војводина је комунистички реликт, реликт једног тоталитарног система и њена намена је потпуно непозната обичном човеку. Она ваљда служи како би већина Срба који у њој живе имали аутономију од Срба који живе у остатку Србије. А колико је то смислено, процените сами. Но, у чему је проблем са подизањем споменика, неки кажу, мађарском хероју и војсковођи, разумеће се након што размотримо ко је у ствари особа која се крије иза имена Јанош Дамјанић.

Јанош Дамјанић, коме је право име Јован, био је православни Србин који се изјашњавао као Мађар и који је учествовао у Мађарској револуцији 1848. године на страни Мађара а против Срба у Војводини. У том рату, починио је бројне ратне злочине, а српски народ у Војводини прозвао га је „љутом гујом“ и „српским издајицом“. Приписује му се следећа изјава: “Срби не треба да постоје и нећу се смирити док и последњи Србин на свету не буде мртав, а кад се то догоди, сам себе ћу убити.”

Довољно је само подсетити да су армије које је Дамјанич предводио масакрирале српски живаљ, а становништво Новог Бечеја десетковале. И сада, у Србији, ратни злочинац добија свој споменик. Овај ме догађај подсетио на идеју да се турској војсци која је изгинула у Србији подигне споменик. Како је могуће да некоме овако гнусне идеје уопште падају на памет? Да ли је могуће да у сопственој држави Срби морају да буду сведоци недела који се трпе искључиво у окупационим условима? Како Влада Србије (а и Покрајине) сме да дозволи подизање споменика ратном злочинцу? Да ли је подизање споменика Павелићу следеће на листи „европских потеза“? И где је крај понижавању Србије?
Да ово не буде све, побринуло се наше независно судство које се истакло значајним резултатима у последње време. Биланс рада српског тужилаштва јесу Дивјак и Пурда на слободи, а сви осумњичени Срби по страним казаматима. И док ратни злочинци слободно шетају улицама Загреба и Сарајева, у Србији се људи прогањају због вербалног деликта, српска омладина се не пушта из затвора још од 10. октобра, трудна жена Младена Обрадовића се приводи на испитивање, а опозиционим лидерима се прети хапшењем.

Чудна је та европска Србија! Некако ме превише подсећа на азијску деспотовину попут Северне Кореје. Кажу да тамо свакога ко има своје мишљење које јавно испољава чека затвор, кажу да је економска ситуација поразна, и да постоји само један телевизијски канал који контролише власт. Срећом, све друкчије од наше ситуације.

Вратимо се споменику ратном злочинцу Дамјаничу. Након акције ДСС-а у току које је споменик злочинцу „прекривен“, против функционера Странке Бранислава Ристивојевића и Миленка Јованова поднета је прекршајна пријава због „угрожавања јавног реда и мира“! [1] Спомиње се чак да је ово угрожавање права мањина. И тако смо дошли до невероватне ситуације: држава не реагује када треба да заштити права и осећај достојанства српског народа, али реагује моментално и правовремено када треба да заштити права националних мањина (мада у овом поступку нема ни речи о угрожавању било каквих мањинских права). Излишно је и говорити и размишљати шта би се догодило када би Срби подигли споменик Ратку Младићу.

Најстрашнији моменат се, ипак, догодио на самом откривању споменика када је председник покрајинске Скупштине Егереши изјавио да је „Јанош Дамјанић и херој данашњице, јер о могућностима суживота народа лично је дао позитиван пример“ [2]. Дакле, то што је један Србин Јован асимилован и постао Мађар Јанош представља „позитиван пример суживота народа“, а то што је чинио све како би масакрирао што већи број Срба вероватно га квалификује за „хероја данашњице“?

Не само што држава не реагује како би заштитила основне цивилизацијске норме и како би дала до знања да је подизање споменика ратном злочинцу недопустиво, већ није ни национална, и нема никакав однос према народу који је ту исту државу створио. Тако гледано, поставља се питање: чија права брани Влада државе Србије? Чија права брани Влада „европске Војводине“? Постоји ли у Србији независно правосуђе? Не постоји, то сви знамо. Постоје ли медији и истраживачке емисије? Да, али служе искључиво властима. Постоје ли образовне емисије? Не, већ искључиво емисије попут „Фарме“ и „Великог Брата“. И након свега, коме српски народ може да се жали? Српски народ може да се жали органима, властима и институцијама своје државе, која неће реаговати. Затим може да организује мирне протесте, али ће полиција ухапсити већи део људи и спровести у казамате. Али не, сачекајмо, како је то могуће?

Живимо у демократији, народ увек може да гласа за опозицију! Да, али коју опозицију? Ону која је копија власти или ону чијим лидерима и функционерима прете хапшењем јер не прихватају њихову верзију безалтернативног пута без повратка? Дакле, постоји избор. Народе, бираћеш између странака на власти које се залажу за безалтернативни улазак у ЕУ, странака у опозицији које се такође залажу за исти циљ и странака које се залажу за нешто друкчије. Међутим, народе, буди уверен да те треће нећеш ни чути ни видети, пошто ће се „наши“ медији потрудити да учине да они не постоје. А ако у томе не успеју све ће их сачекати медијске оптужнице које ће потврдити сам државни тужилац.
Нико не сме да угрожава наш светли пут у “Царство небеско на Земљи”, у Европску унију. “Америка и Енглеска биће земља пролетерска“- углас понављају наши безалтернативци, европејци и либерали без остатка.

У том циљу, „народе мој“ (као да чујем каквог Титовог функционера) мораш допустити регионализацију државе, што је све у духу бржег уласка у ЕУ. У Босни и Херцеговини је, додуше, неопходна централизација, а у Србији регионализација. Тако се мора. Само не ваља исувише запиткивати. Нису то двоструки стандарди, не, нипошто. Свако ко доводи у сумњу мотиве европских држава је „мрачњак“, „изолациониста“, „ултрадесничар“ и таквоме није место у модерној Србији.

Годишњица бомбардовања се готово не спомиње, нема политичких говора на ту тему, нема специјалних емисија, нема медицинских истраживања о последицама тровања осиромашеним уранијумом. Скоро се стиче утисак да су Срби сами себе бомбардовали.

Суштина и јесте у томе и тиме ваља завршити: постоји, уистину, идентитетска криза кроз коју пролази српски народ, његова политичка и интелектуална елита. Како друкчије објаснити да се, не само у злогласном Хашком трибуналу, већ и у самој Србији, за ратне злочине суди само Србима, да су искључиво припадници српског народа у циљној групи „језивог“ државног и полицијског апарата и да се не види крај увредама на рачун српског народа.

Не постоји заштита културног и историјског наслеђа; српски језик и писмо су остављени на сред пута како би могао да их згази сваки успутни пролазник; српска се територија смањује, а са отцепљеним деловима се преговара; српска омладина у све већем броју напушта Србију, а на малим екранима гледамо симулацију живота у покушају. Србија је држава у којој је дозвољено величање ратних злочина против српског народа, а строго забрањено величање ратних злочина против свих осталих „људи“, пошто изгледа да само Срби нису „људи“. Време је да ставимо прст на чело и од наше државе направимо националну државу која ће поштовати сва права националних мањина, али која, ако ништа друго, бар неће нарушавати достојанство већинског српског народа који ју је и створио и ниподаштавати невине жртве.

http://www.slobodanjovanovic.org/2011/03/28/milan-damjanac-slucaj-janosa-damjanica-i-nepostojanje-drzave/

http://dss.rs/slucaj-janosa-damjanica-i-nepostojanje-drzave/