Либија и Новослобода

Пише: Милан Дамјанац


Слобода је реч која је у данашњем човечанству изгубила своје значење. Слобода као племенити идеал уступила је место страху, а страх који производе медији показао је да су стари Грци били потпуно у праву- за човека постоји много израженија потреба од потребе за срећом и слободом; потреба за сигурношћу.
Масмедији човека намерно дезинформишу и креирају интепретацију догађаја која одговара тренутним интересима и односима моћи. Свакако да су масмедији у служби моћнијег, овог пута у служби западних држава, пре свега Сједињених Америчких Држава. Стога је јасно да све што САД ради мора наићи на одобравање глобалних медија. Тако се дошло до, како би Жан Бодријар рекао, симулације реалности. Оно што видимо јесте симулација живота, реалности, слободе и демократије. Јавно мњење је главно оруђе које се користи у служби колективне осуде и оправдања, што даље производи чисту савест западних народа и њихових влада и потребу за уништењем непријатеља. Непријатељ се прво медијски сатанизује. Његова владавина се проглашава недемократском и диктаторском а он сам за криминалца. Тајна успеха исфабрикованих медијских истина јесте то што су у питању полуистине. Чињенице и лажи као део истине – има ли бриљантније замисли?

Све се дакле своди на доказивање неистина доказаним истинама; тако је и у случају Либије и вероватних финансијских малверзација Гадафијеве породице и чињенице да је уређење земље недемократско. Овај аргумент се надаље користи за ратну конструкцију: морално оправдање рата и кршења суверенитета међународно признате државе. Након сатанизације Гадафија и његове породице, објављивања њихових банковних рачуна у иностранству, и истицање получињеница о Гадафијевој владавини, прелази се на подршку опозицији. Тако се од легитимне опозиције производе терористичке јединице које отцепљују делове земље. Затим се опозиција препушта на милост и немилост режимској војсци и полицији (забога, зашто би Американци излагали себе непотребним губицима, то могу и Либијци сами). Нешто слично се већ дешавало на различитим крајевима света, што представља доказ да је реч о стратегији уклањања неподобних лидера и довођења у ред непослушних држава. Нешто слично се догодило и Србији- опозиција која је срушила Слободана Милошевића затим је сама прочистила редове од оних политичких лидера који нису желели да раде на штету државе, и да потпуно уклоне њене већ постојеће институције. Отуд појава политичке елите која захтева „6. октобар“, односно, бори се за потпуно испуњавање западњачких улитиматума.

Империјална сила, каква САД сигурно јесте, своју хегемонију остварује далеко паметније него већина империјалних сила пре ње из простог разлога што су јој доступни медији не само као средства информисања, већ и креирања става. Зато се врши велика медијска и интелектуална кампања уперена против нација и сепаратних држава, чиме се уствари неутралише оно што нације јесу и што чини претњу колонијалном господару. Нације и народи су најбоља средства за заштиту интереса групе људи који баштине сличне културне вредности на одређеном подручју од империјалних интереса великих држава.
Проблем са Либијом је ипак вишеслојан. Различити утицаји су на делу у Либији, и тешко је, сем ако не дође до копнене интервенције, прогнозирати каква власт чека Либију уколико се Гадафи повуче. Највероватнија могућност је да ће бити у питању проамеричка демократска влада, која ће американцима обезбеђивати нафту по багателној цени, што и јесте главни циљ агресије на Либију. Међутим, постоји могућност да ће доћи и до радикалне исламизације земље. Сви су брзо заборавили како је својевремено Ајатолах Хомеини уз подршку запада доведен на власт у Ирану, и шта је била последица таквог чина. У сваком случају, тешко је очекивати да ће Вашингтон направити сличну грешку. Чини се, пак, да је из неког разлога кључ свих америчких планова град Бенгази. Уколико имамо у виду да је доста градова „отказало“ послушност Гадафију, можемо претпоставити да се водеће политичке личности на које Вашингтон рачуна налазе управо у Бенгазију. Управо је тамо оформљен тзв. национални савет опозиције, тј. де факто друга влада и власт у истој земљи, а званични Париз је баш у Бенгазију отворио свој конзулат. Овај потез Француске указује на две ствари: прво, мотивација Француза за улазак у овај рат је вишеслојна, почевши од покушаја да се поврати имиџ светске силе, затим покушаја да се покаже да Никола Саркози није финансирао своју кампању Гадафијевим новцем до заштите елементарних економских интереса Француске у Либији.

Надаље, отварање конзулата указује на јасну поруку Гадафију: признај сепаратистичку источну Либију- то је једини начин да задржиш власт бар на делу земље.

Уопште, америчко толерисање војних акција Гадафијевих снага на западу земље имало је двоструку улогу: прво, да се јавно мњење потпуно окрене против Гадафија и затражи агресију у циљу „спашавања цивила, заштите људских права и тд“ (ми смо се бар тога довољно наслушали); друго, чини се да је исток Либије стратешко упориште и да Бела Кућа никада не би дозволила да Бенгази падне у руке Гадафија.
Резолуција СБ УН и бомбардовање Либије које је уследило је реприза бомбардовања Србије. Тада је акција названа „Милосрдни анђео“, а сада „Одисејева зора“. Срамно кршење правних аката, основних постулата међународног права представља недвосмислен злочин против мира који нико нити жели, нити сме да осуди. Дакле, имамо једну империјалну силу која финансира и производи сукобе, креира медијске извештаје а затим, забринута за „убијање цивила“ у Либији (ти цивили су у једном моменту располагали тенковима и авионима) одлучује да интервенише. И сад, шта је спорно у читавој причи? Неспорно је да Либија нема изграђене институције и да није демократског уређења, и да би требало допустити народу Либије да се сам изјасни о томе какву владавину и државу жели. Спорна је чињеница да се ствара конструкт о Гадафију као бруталном диктатору који не баштини цивилизацијске вредности и норме, заборављајући да тај исти слободољубиви западни свет свим силама на власти у Саудијској Арабији одржава краљевску породицу и шеријатско државно уређење, чиме се још једном потврдила изрека- „уколико си Вашингтону по вољи, можеш бити и Црвени Кмер, сви ће веровати да си демократа“. Не само то, него у јеку грађанских сукоба у Либији, Саудијска Арабија шаље своје трупе у суседну и суверену државу Бахреин како би у крви угушила протесте бахреинског народа против власти! Дакле, у питању је политика дуплих стандарда, у питању је злочин против мира који се служи флоскулама о „заштити људских права“ искључиво из једног разлога- немилосрдне похлепе и повећања свеукупне моћи и утицаја.

Поредак који Вашингтон и већи део Евопске Уније намеће другим државама полако али сигурно постаје дубоко антихришћански, антицивилизацијски, противан праву и нормама, здравом разуму и основним принципима људскости. Наравно, све ово, као ни извештаје из Бахреина, не можете чути на глобалним медијима који извештавају о ономе о чему смеју да извештавају (част изузецима и независним аналитичарима). Ради се о интелигентној замени улога- поробљивач не одузима слободу већ је дарује. Ова психолошка игра је врло значајна у тумачењу оваквих догађаја. Један од водећих интелектуалаца данашњице, Ноам Чомски, својевремено је написао: „Нису нам потребни никакви докази да осудимо Совјетски Савез због агресије у Авганистану или због подржавања репресије у Пољској; ствари се потпуно мењају када се човек позабави америчком инвазијом на Индокину или њеним дугогодишњим настојањима да спречи политичко решење израелско- арапског конфликта, подробно документованог, али недобродошлог, па према томе, и непостојећег. Нису потребни аргументи за осуду Ирана или Либије због државног тероризма; расправе о знатној, а можда и доминантној улози Сједињених Држава и њених савезника у организовању и руковођењу овом пошасти модерног доба изазивају само ужас и презир због таквог критичког става, а пропратни докази, колико год били уверљиви, одбацују се као неважни. Подразумева се да медији и интелектуални часописи или величају америчку владу због преданости борби за демократију у Никарагви, или је критикују због средстава које је употребила ради постизања тог вредног хвале циља, али се не пружају никакви докази да је то, заправо, сам циљ текуће политике. “ Лако се може закључити да живимо у свету у којем медији креирају догађаје и у којем се успоставља „апсолутно добро“ и уништавају културне јединствености и традиције, све под паролама које позивају на различитост, демократију и људска права.
Закључак је да је на делу агресија на једну суверену државу. Зvаничан циљ јесте уклањање Гадафија са власти и обезбеђивање поштовања људских права. Незванично, циљ је нафта, политичка контрола, а број цивила који ће погинути у бомбардовању и њихова људска права нису нимало битна и не могу се мерити са људском похлепом. Једино чему се можемо надати јесте скоријем повратку разума и обнови старе Европе, Европе једног Гетеа, а не срамне Европе, слушкиње Вашингтона. На крају,потребно је да се се сви присетимо чувеног писма Бранка Ћопића свом погинулом пријатељу Воји Диздаревићу, који је мучки страдао у логору „Јасеновац“: „Опет си тада био поред мене, сасвим близу, и не знам ко је од нас двојице шапутао Лоркине ријечи пуне језе: “Црни су им коњи, црне потковице“. Умножавају се по свијету црни коњи и црни коњаници, ноћни и дневни вампири, а ја сједим над својим рукописима и причам о једној башти сљезове боје, о добрим старцима и занесеним дјечацима… Нека, Зијо… Свак се брани својим оружјем, а још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне.“

То и јесте најбољи рецепт очувања људске душе и слободарског духа. А идеја, идеја о слободи је као и свака племенита идеја- неуништива. Нема сабље која може пресећи људски дух.


http://www.slobodanjovanovic.org/2011/03/23/milan-damjanac-libija-i-novosloboda/