Trasimah i Nice

U ovom radu bavicu se pokusajem da dokazem uticaj Trasimaha, antickog filzofa i cuvenog sofiste,na modernog mislioca Fridriha Nicea. Na pocetku izlozicemo osnovna shvatanja ova dva mislioca o pravdi i moralnosti uopste te cemo na kraju rada izvesti zakljucak.
Pitanje o prirodi moralnih zakona iziskuje da shvatimo nacin na koji su obojica ovih mislioca shvatali moral. Kako Trasimah, tako i Nice, smatraju da je moral ljudska tvorevina- nacin na koji uređujemo društvene odnose. U periodu velikih drustvenih lomova, ili mozda je bolje reci civilizacijskog pada koji je zadesio Staru Grcku, pojavila se velika trojka filozofa zaista velicanstvenog formata- Sokrat, Platon i Aristotel. O Sokratu znamo najmanje posto sam nije ostavio nikakve pisane zapise; gotovo sve sto o njemu znamo proistice iz dijaloga njegovog ucenika, slavnog Platona, u kojima, u vecini slucajeva, Sokrat preuzima vodecu ulogu.
Moglo bi se donekle reci da nisu sasvim tacne pretpostavke da su Atina i grcka kultura velike zahvaljujuci ovim ljudima. Pre bi valjalo ukazati da su, istovremeno, i ovi filozofi bili veliki zahvaljujuci Atini i njenom politickom uredjenju; to i jeste jedan od glavnih razloga zasto ju je Sokrat neizmerno voleo.
Ono sto je tada dovelo Grcku u takvu situaciju koja je uslovila pojavu Sokrata jeste, pre svega, moralna dekadencija i totalna propast duhovnosti i dotadasnjih moralnih vrednosti. I jedni i drugi, i Sokrat i sofisti, pre svega su tezili da vaspitavaju ljude, da ih obrazuju, da pokusaju, svako na svoj nacin, da ih razumeju i uzdignu na visi nivo. Za razliku od dotadasnjih filozofa i Sokrat i sofisti prave zaokret; njih interesuju problemi zajednice, njene moralne vrednosti. Interesuju ih one teme koje su do tada uglavnom bile zapostavljene. Naravno, imaju razlicite poglede na resenje ovog problema. Dok Sokrat resenje vidi u filozofskom preispitivanju moralnih vrednosti i odnosu dela i celine, anticipirajuci ono sto su suprotnoj filozofskoj struji kasniji mislioci prigovarali, sofisti teze razoblicavanju morala kao takvig radi drustvenog uspeha. Njihovo glediste se sastoji u promeni prioriteta u odnosu dela i celine, odnosno, odnosa coveka kao pojedinca i zajednice u kojoj zivi. Takvim pristupom sveli su ljudsku egzistenciju na puki individualizam, zaboravljajući pri tom, da prava licnost moze proisteci samo iz ovog odnosa jer, ukoliko nije tako, onda bi se moralo objasniti otkud razvoj licnosti bez ulazenja u odnose sa drugima. Za razliku od njih, Sokrat je na ove probleme itekako obracao pažnju. Uvideo je opsti princip- ukoliko bi se svi ponasali samovoljno kao sto su ucili sofisti, nastao bi opsti haos usled subjektivnog odredjenja vrednosti, principa univerzalizacije.

U I knjizi Platonovog dijaloga “Drzava” se upravo spominje pitanje o pravednosti oko kojeg se kasnije spore Sokrat i Trasimah. Spore se oko pitanja- zasto bi neko zeleo da bude pravedan? Ni Sokrata ni Trasimaha ne zadovoljava trivijalan odgovor na pitanje sta je pravednost, poput- “vratiti svakome ono sto mu pripada”. Trasimah se ne slaze sa Sokratovim vidjenjem pravednosti i istice razliku izmedju pravednog i nepravednog coveka: “Tako sto mislis da ovcari i govedari imaju u vidu dobro svoga stada ili dobro svojih volova; da ih oni hrane i brinu o njima, smerajuci na nesto drugo, a ne na dobro svojih gospodara ili na sopstveno dobro; te da i oni koji u drzavama upravljaju, na nacin kako se stvarno upravlja, imaju nekakve drukcije namere prema onima nad kojima upravljaju, a ne one iste koje pastiri imaju prema svom stadu, i da, prema tome, oni brinu i danju i nocu o necem drugom, a ne o tome kako da sebi samima pribave korist. I tako si daleko od pravicnog coveka i pravicnosti, od nepravicnog coveka i nepravicnosti, da ne znas da su pravda i pravednik ustvari tudje dobro, da su oni korist onome ko je jaci i ko vlada, a steta onome ko je potcinjen i pokorava se. I ne znas da je nepravda ono sto je tome suprotno, i da, u istinu, gospodari nad onima koji su naivni i pravicni, i da ovi, potcinjavajuci se, sluze na korist onome ko je jaci, te ovoga cini blazenim a nikako sami sebe. Eto, Sokrate, najnaivniji covece, kako treba na to gledati, ako hoces da uvidis da je pravican covek, naspram nepravicnog, svuda na gubitku. Prvo vec u medjusobnim poslovnim odnosima: kad se dva ortaka jedan posten a drugi neposten, poslovno razortace, nikad neces naci da onaj posteni ima vise od nepostenog, nego uvek ima manje. Zatim i u drzavnim stvarima: gde god je rec o nekim porezima, uvek ce pravican covek, makar i podjednako imao, platiti vise, a onaj drugi manje; ako je, medjutim, rec o primanju, onda on nece uzeti nista, dok ce ovaj primiti mnogo. A ako i jedan i drugi imaju neku drzavnu sluzbu, onda ce pravicni imati stete, ako ni zbog cega drugog a ono zato sto svoje sopstvene poslove zanemaruje, a od drzavnih prihoda zato sto je posten nece imati nista…Ako zelis poredjenje, zamisli takvog coveka, i koliko je u zivotu bolje biti neposten nego posten. A najlakse ces shvatiti, ako uzmes krajnje nepostenje koje od najnepostenijeg coveka nacini najsrecnijeg, a najnesrecnijima opet, one koji su od te nepravde trpeli i koji je nece ciniti.
A takva je i tiranska vlast. Ona ne grabi tudju svojinu, pa da je ona sveta ili neposvecena, privatna ili drzavna, pomalo i krisom, nego svu odjednom. Ako neko na neposten nacin i pojedinacno prisvoji tudje pa ga uhvate, kazne ga i prati ga velika sramota. Za takva coveka kazu da je opljackao hram, da je trgovac robljem, nevaljalac, provalnik, lopov. Onaj, pak, ko ukrade drzavne pare i porobi sve gradjane dobije mesto ovih sramnih nadimaka naziv srecnika, coveka postovanog ne samo od gradjana i od drugih koji znaju da je u velikoj meri zlocinac. Oni koji grde nepostenje, ne cine to zato sto se boje da ne rade neposteno, nego zato sto se plase da zbog nepostenog rada ne stradaju. Tako je dovoljno jasno, o Sokrate, da je nepravicnost jaca, slobodnija i silnija nego pravicnost, i kao sto rekoh na pocetku: pravicno je ono sto koristi jacemu, a nepravicno sto samom sebi donosi koristi i dobitak.”
Dakle, Trasimah daje dve formulacije odgovora na pitanje sta je pravednost koje ocigledno protivrece jedna drugoj. Po prvoj, pravednost je pravo jacega, a po drugoj pravedno je ono sto je dobro za drugoga, odnosno, ono sto nije dobro samo za sebe vec i za drugog. Ovde je vazno istaci razliku izmedju ljudskog i prirodnog prava. Da bismo razumeli Trasimahovo glediste moramo objasniti poreklo imoralizma kao filozofskog gledista. O pojmu istine i morala se moze govoriti na dva nacina: moze se govoriti o istini a samim tim i o moralnim pravilima nezavisno od odnosa sa bivstvujucim, nezavisno od drustveno- istorijske konotacije i coveka kao njegovog osnovnog cinioca; a moze se govoriti i o istini i moralu koju upravo ta konotacija odredjuje ili koja nije moguća bez ovog odnosa sa drustveno- istorijskom situacijom, sa covekom kao donosiocem moralnih i istinitosnih normi .
Ukoliko pretpostavimo medjuzavisnost istine i bivstvovanja, shvatamo da sada bivstvovanje postaje to jedno, izvesno, nesumnjivo. Ovde se obrcu ove dve sfere; na ovom mestu dolazi do zamene teza u postavljanju problema istine. Dakle, ako ovako posmatramo istinu, moramo je posmatrati kroz bivstvujuce. Moramo je posmatrati kroz coveka i njegovu motivacionu strukturu.
Primer za ovu tezu bi bila razlicitost zakona u razlicitim drustvima i kulturama, cime se relativizuje pojam pravednosti. Cini se da svaka vlast menja ljudske zakone po sopstvenom nahodjenju, odnosno prema vlastitoj koristi. Pravednost je pravo jacega, kaze Trasimah, te iza njega ne stoji nikakvo moralno nacelo. Stav da je pravedno postovati zakone se potpuno relativizuje, postaje trivijalan. U tom kontekstu Trasimah i tvrdi da je korisno ono sto je propisano zakonom, sto znaci da je korisno onima koji su zakone propisali. Sto se tice drugog stava, on bi se mogao razumeti na sledeci nacin- cak i kada vladar donese dobar zakon, on ga nije doneo zbog gradjana vec zbog svojih interesa. Medjutim, gradjanima se cini drugacije. Oni predstavljaju “masu” koja ne moze kolektivno politicki da deluje i koja je u tom smislu neobrazovana. Trasimah takodje navodi primere u kojima pokazuje da vladar ne sme biti pravedan u tradicionalnom shvatanju te reci ( moralno ispravan) . Ukoliko bi ucinio dobro i pravedno delo i iz tamnice pustio coveka koji je bio njegov saradnik ili eventualno vaznu licnost, rizikovao bi da taj isti covek u izgnanstvu radi na njegovom svrgavanju sa vlasti.
Neophodno je i uzeti u obzir Trasimahovo shvatanje idealnog zivota. On smatra da treba teziti lagodnosti u zivotu ali pod uslovom da se ne sukobimo sa nekim jacim. Covek poseduje pravu srecu ako ima moc i bogatstvo, sto Trasimah smatra najvecom srecom; za njega nema srece iznad toga. Moc i bogatstvo su ideali za koje se Trasimah zalaze “i ko ih postigne nikada se nece osvrtati za sobom”. Kako doci do moci i bogatstva? Pomocu najvece, kljucne vrline. To je promisljenost, prakticna inteligencija koja u svom pojmu ukljucuje osobinu lukavstva. Tacno proracunavanje posledica onoga sto covek smera je najvaznije da bi se doslo do cilja. Vazno je da svi oko tog coveka misle kako je on pravedan i moralno ispravan, dok je on ustvari moralno beskrupulozan i jak; ali pre svega promisljen. Sto se tice kritike Platonovog moralizma, Trasimah govori da onaj koji se ponasa pravedno u situaciji nezavisnoj od toga da li bi mogao biti kaznjen ili ne, jeste glup covek. Treba biti pravedan jedino ukoliko smo sigurni da bi nas u suprotnom kaznili, u cemu je od glavne pomoci osobina promisljenosti. Trasimah, dakle, zastupa vrstu imoralizma coveka koji je okrenut javnim poslovima. Moc i bogatstvo su u tom kontekstu, neodvojivi jedan od drugog.




Fridrih Nice, sa druge strane, veliki moderni mislilac, je pisao u aforizmima, metaforama i kratkim razmišljanjima, ne izgradjujuci filozofski sistem poput npr. Hegela. Njegova tema je duboko nezadovoljstvo nacinom misljenja i zivljenja u njegovom vremenu. Nije se raspravljao sa drugim filozofima nego sa usvojenim, uobicajenim "duhom vremena". Smatrao je da su individualnost i strast potisnuti kulturnim modelom koji podstice nemisaono uklapanje u postojeci moral i drustvene norme. "Moral" je uvek vise od minimalnih zajednickih normi koje bi jedna, npr. kantovska, etika mogla opravdati. Zbog toga se moralom mogu nametati nacini zivota koji mogu sputavati sam zivot. Na taj nacin se ono sto je postojeci kulturni model, pretvara u apsolut najcesce podrzan "metafizickim", nadzemaljskim razlozima. U skladu sa opstim usmerenjem protiv metafizike, koje je karakterisalo 19. vek, Nice se na svaki nacin trudio da skine taj oreol svetog sa postojeceg. Tamo gde je u filozofiji i usvojenom moralu stajala neka vecna ili samorazumljiva istina, Nice je video neku sklonost ili volju za moc, upravo se trudeci da sve svede u zemaljske okvire. Ukoliko nesto nije moglo da se opravda istinom argumenta, Nice je odmah u tome video ljudski motiv da se nekim stavom stekne prednost u odnosu na neke druge ljude. Sve je ispoljavanje volje za moci, i to se ne moze izbeci - ono što Nice očigledno nije podnosio je zaogrtanje ovih motiva plastom "visih istina". U “Sumraku idola” Nice kaze: “Druga idiosinkrazija filozofa nije manje opasna: ona se sastoji u zamenjivanju poslednjeg i prvog. Oni stavljaju na pocetak kao takav ono sto dolazi na kraju – na zalost! jer ono uopste ne bi trebalo da se pojavi! – "najvise pojmove", to jest, najopstije, najispraznije pojmove, poslednji dasak realiteta koji isparava. To je opet samo izraz njihovog nacina postovanja: ono sto je vise ne sme da nastane od onoga sto je nize, ne sme uopste nastati. Moral: sve sto je prvorazredno mora da bude causa sui. Postajanje od necega drugog smatra se zamerkom, sumnjivom vrednoscu.
Sve najvise vrednosti su prvorazredne, svi najvisi pojmovi, bivstvujuce, ono sto je bezuslovno, dobro, istinito, savrseno – sve to ne moze da nastane, pa prema tome mora da bude causa sui. Ali, sve to ne moze ni da se razlikuje jedno od drugoga, ne moze da bude u protivrecnosti sa sobom. Zato oni i imaju svoj besmisleni pojam "boga". Ono što je poslednje, najtananije, najpraznije stavlja se kao prvo, kao uzrok sam po sebi, kao ens realissimum... I da bi covecanstvo moralo ozbiljno da se odnosi prema mentalnim patnjama bolesnih nauka! – A ono je za to skupo platilo! ”
U ucenjima moralista Nice je video proizvoljnu zelju da se misljenja i zelje ujednace, zelju koja ne koristi zivotu i istini jer ne potpomaze stvaranje novih formi zivota i misljenja. Smatrao je da vazeci kulturni model Zapada olicen u vrlinama skromnosti, odricanja i suzdrzanosti, potice iz odluke napravljene jos u Staroj Grckoj da se izabere "apolonski" umesto "dioniskog" kulta. Ovaj "dioniski" (po polubogu Dionisu u grčkoj mitologiji) model je slavio zivot kao takav, a ne neki njegov nadzemaljski nastavak ili ideal, kao sto to cini hriscanstvo koje je posledica izbora "apolonskih" vrednosti. Moderna varijanta starih dioniskih vrednosti koju se Nice trudio da formulise, treba da bude vodic za prevrednovanje svih vrednosti.
Njegov stav o sprezi moci i vlasti se nastavlja kada kaze sledece: “Narocito nova tvorevina, na primer, nova drzava, ima potrebu vise za neprijateljima nego za prijateljima: samo u suprotnosti se oseca neophodnom, samo u suprotnosti ona postaje neophodna… Drugacije se ne odnosimo ni prema "unutrasnjem neprijatelju": i tu smo oduhovili neprijateljstvo, i tu smo shvatili njegovu vrednost. Covek je plodan samo po cenu da bude bogat suprotnostima; covek ostaje mlad samo pod pretpostavkom da se dusa ne opusti, da ne zudi za mirom... Ništa nam nije postalo stranije od one davne pozeljnosti, pozeljnosti "mira duse", hriscanske pozeljnosti; nista ne pobudjuje u nama manje zavisti od moralne krave i masne srece dobre savesti. Odricemo se velikog zivota, ako se odricemo rata... ”
Svet je u neprestanoj promeni (slicna ideja postoji vec kod Heraklita) . Medjutim, u prirodi i svetu nema logicnosti, nego tu logicnost ljudi unose u svet. U svetu stoga nema ni zakonitosti. Temelj zivota je nagon za izrazavanjem zivotne sile, narocito za sirenjem moci (volja za moc).
Nice naglašava voljni, nesvesni, instinktivni deo ljudske psihe.
Prema tome, nema objektivno vazecih normi. Ovakvo stanoviste jeste imoralisticko. Moral je nestvaran i iluzoran. Nice je posebnom zestinom napadao hriscanski moral smatrajući ga protivzivotnim, zlocinom prema zivotu, jer osudjuje i gusi ljudske strasti, a to je ono na cemu zivot pociva. U svom delu “Genealogija morala“ istice : „ “ Samo su bednici dobri; samo su siromasni, nemocni ljudi iz nizih staleza dobri; pacenici, oni sto su u nemastini, bolesni, ruzni takodje su jedini koji su krotki, jedini koje Bog blagosilja, samo za njih postoji blazenstvo - a Vi ostali, vi otmeni i silni, Vi ste, medjutim, zanavek zli, grozni, pohotljivi, nezasiti, bezbozni, Vi cete, takodje zanavek biti zlosrecni, mrski i prokleti!”... Zna se ko je nasledio to jevrejsko prevredrovanje... Sto se tice strahotne i prekomerno sudbonosne inicijative koju su Jevreji dali tom najnacelnijom od svih objava rata, na um mi pada stav do kojeg sam dosao u jednoj drugoj prilici (S one strane dobra i zla, aforizam 195) - pa stav naime, da sa jevrejima pocinje ustanak robova u moralu: onaj ustanak koji za sobom ima istoriju dugu dve hiljade godina i koji danas vise ne vidimo samo zato sto je bio pobedonosan... “
Ovde vidimo da Nice moral dozivljava kao relativan i promenljiv u zavisnosti od drustveno- istorijskog konteksta. Kao sto smo vec naglasili, iza njega ne stoji nikakvo nacelo.
„Sta samo moze da bude nasa doktrina? – Da niko ne daje coveku njegove osobine, ni bog, ni drustvo. Ni njegovi roditelji i preci, ni on sam ( – besmislica predstave koja je ovde poslednja otklonjena ima svoje mesto u Kantovom ucenju kao "inteligibilna sloboda", a mozda vec i u Platonovom ucenju). Niko nije za to odgovoran sto on uopste postoji, sto je tako i tako stvoren, sto se nalazi u takvim okolnostima, u takvoj sredini. Fatalnost njegovog bica ne moze da se oslobodi iz fatalnosti svega onoga sta je bilo i sta ce biti. On nije posledica sopstvene namere, volje, svrhe, s njim se ne pokusava da dostigne "ideal coveka", ili "ideal srece", ili "ideal moralnosti" – apsurdno je hteti da se njegovo bice svali u ma koju svrhu.
Mi smo izumeli pojam "svrha": u stvarnosti nema svrhe... Covek je neophodan, on je delic sudbine, pripada celini, bivstvuje u celini – ne postoji nista sto bi moglo da sudi, meri, uporedjuje, osudjuje nase bice, jer bi to znacilo suditi, meriti, uporedjivati, osudjivati celinu... Ali, nema nicega osim celine! – Da vise niko ne bude odgovoran, da se nacin bica ne svodi na causa prima, da svet, ni kao senzorijum ni kao "duh", nije jedinstvo, upravo to i jeste veliko oslobodjenje – samo time se i uspostavlja ponovo nevinost postojanja... Pojam "boga" je do sada bio najveci prigovor postojanju... Mi poricemo boga, mi poricemo odgovornost u bogu: time upravo spasavamo svet.“
Pravi moralni covek bice „natcovek“, kaze Nice. On ce imati istinska ljudska svojstva. Bice uporan, nece se plasiti opasnosti, volece poduhvate i skokove u nepoznato i neocekivano, nece ostajati na pola puta. On ce ceniti upravo ono sto su moralisti najvise osudjivali: uzivanje, sebeljublje, sebicnost, ali ne hedonisticko uzivanje, nego uzivanje u moci, u vladanju nad drugim ljudima. Moc je vrhovni kriterijum svega. Dobro je ono sto povecava volju za moc, a zlo je sve ono sto tu moc slabi. Njegovo nastojanje je ,dakle, bilo da razori sve tablice vrednosti, da preokrene svako vrednovanje.
Sada, posto smo stekli uvid u osnovna shvatanja ova dva filozofa, pokusacemo da pokazemo koje su slicnosti izmedju ova dva ucenja. Vec nakon ovog izlaganja moze se primetiti veliki uticaj koji Trasimah ima na Niceovo ucenje.
Ono sto ih spaja je imoralizam, doktrina ciji zagovornici tvrde da je covek bice „s one strane dobra i zla”, iznad svega sto se moze okarakterisati zlim ili dobrim. Imoralisticki pristup tumaci se s relativnog aspekta, kao odnos prema modalitetima koji se u datom trenutku smatraju dobrim ili zlim, ili s apsolutnog stanovista – kao poricanje svih moralnih vrednosti. Kada govorimo o pravdi, i Trasimah i Nice govore o relativnosti moralnih nacela, te samim tim i pravednosti. Pravednost je u sluzbi jaceg i iza njega nema moralnog nacela sem ispunjavanja volje jaceg, rekao bi Trasimah, dok Nice kao da prosiruje ovu misao i tvrdi da je pravedno ono sto je u sluzbi volje za moc.
U pitanju je teorija motivacije, psiholoski egoizam, teorija po kojoj je svaki ljudski postupak motivisan nekim interesom. Dva su osnovna motiva- licni interes i zelja za vlascu i moci. Covek zadovoljavajuci svoje zelje i potrebe zeli da ovlada drugima kako bi ispunio narastajuci broj svojih zelja i potreba. Preovladjuje jaci. Razlika izmedju Trasimaha i Nicea je svakako u svrsi njihove filozofije. Dok se Trasimah trudio da prikaze promisljenost kao osnovnu vrlinu bez koje se ne moze opstati u moralnom svetu, dotle se Nice iz sve snage borio za ukidanje svih moralnih vrednosti. Iz ovoga sledi da Trasimahova filozofija kako bi dozivela ispunjenje svoje svrhe, bila uspesna jedino u moralnom drustvu kakvo je postojece.
Samo u ovakvom drustvu moguce je ostvariti svoje ciljeve i put ka moci i bogatstvu a samim tim i sreci. Kod Nicea, stvar je komplikovanija. Nice je pre svega kriticar jedne kulture, jednog sistema vrednosti. Svrha njegove filozofije jeste uklanjanje takvog sistema, „prevrednovanje vrednosti“. Dakle, kod Nicea je cilj ispoljavati jasno i otvoreno svoju volju, manifestovati volju za moc, a samim tim i volju za zivotom u svetu oslobodjenom od moralnih zakona kakvi su sadasnji. Tek takav svet bi zaista slavio zivot. Upravo zbog ove karakteristike skloniji sam tvrdnji da po ovom pitanju Nice vise zajednickog ima sa Kalikleom, sofisti koga Platon pominje u dijalogu „Gorgija“ i koji zastupa takozvani „privatni imoralizam“, gde se covek upucuje na zadovoljenje svih svojih zelja, ma kakve one bile. Ovakvo stanoviste vise nalikuje Niceovom stanovistu „moralnog nihilizma“ koje je zastupao. Moralni nihilizam oznacava tvrdnju da kakvo god verovanje neko posedovao, ono ne moze biti pogresno. U tom smislu, dobro i zlo postaju relativne kategorije, proizvod jezika. Oni ne postoje u realnosti. Sa Trasimahom se svakako slaze u analizi problema pravednosti.
Mogucnost opravdane vladavine obojica vide kroz prevladavanje volje za moc. Onaj ko uspe da nametne svoju volju je zasluzio da vlada, u tom smislu, drzava i civilizacija uopste kroz moralne vrednosti ogranicava coveka i njegove prirodne osobine i teznje.
Vladavina ljudi nad drugim ljudima je moguca usled psiholoskog determinizma kojim je ljudsko bice odredjeno. Jedina konstanta u coveku je njegova priroda, koja je uprkos svim ljudskim dostignucima ostala nepromenjena i nezavisna. Ona je sa vremenom jedino bolje kamuflirana, dobila je bolju „masku“ koja prikriva njene negativne strane. Pod maskom se ovde misli na progres ljudskog drustva. Treba istaci da se u svakom coveku nalazi volja za moc; osnovna pretpostavka je da bi i rob koji se zalaze protiv ugnjetavanja ljudi cinio to isto kada ne bi bio rob, kada bi se domogao vlasti. Dakle, opravdana vladavina lezi u moci- ko ima moc ima i vlast. Time ju je zasluzio. To je prirodni zakon. U svakom je bicu prisutna volja za moc. U svakom bicu je prisutan mentalitet odnosa gospodara i roba. Nice kaze: „Pa sta je sloboda? To sto covek ima volju za sopstvenu odgovornost. Sto se odrzava distancija koja nas razdvaja. Sto covek postaje ravnodusniji prema teskocama, surovosti, nemastini, cak i prema samom zivotu. Sto je spreman da zrtvuje ljude za svoju stvar, ne iskljucujuci i samog sebe. Sloboda znaci da muski, ratni i pobednicki instinkti gospodare nad drugim instinktima, na primer, nad istinktima "srece". Oslobodjeni covek, a u jos većem stepenu oslobodjeni duh, nogama ce izgaziti prezrenu vrstu blagostanja, o kojem sanjaju cifte, hriscani, krave, zene, Englezi i drugi demokrati. Slobodan covek je ratnik. Po cemu se meri sloboda kako pojedinaca tako i naroda? Posle otpora, koji se mora savladati, posle truda koji se ulozi da bi covek ostao gore. Najvisi tip slobodnih ljudi trebalo bi traziti tamo gde se stalno savladjuje najvisi otpor: na pet koraka od tiranije, uz sam prag opasnosti ropstva.“

Mogli bismo da zakljucimo, sa izvesnom dozom sigurnosti, da je Trasimah izuzetno uticao na filozofska gledista Fridriha Nicea. Razdvajanje prirodnog i obicajnog prava i naglasavanje prirodnog kao primarnijeg i preovladjujuceg, obojicu je dovelo u kriticku poziciju prema drustvu, civilizaciji i njenim vrednostima uopste.





Literatura:
1. Platon, “Drzava”, BIGZ, Beograd 2002
2. Fridrih Nice, “Sumrak idola”
3. Fridrih Nice ,“Genealogija morala”