Okvirna razmisljanja o prirodi sukoba moralizma i imoralizma

Moral. Da bismo uopšte razmišljali o ovako ozbiljnoj temi, moramo ograničiti polje razmatranja. Svakako da je tema preopširna za ovakvu formu razmatranja, ali pokušaćemo da pokažemo sve razlike i dodirne tačke Sokrata i sofista. Kada razmišljam o ovako opširnoj i zahtevnoj temi uvek upadam u nedoumice. Najvažnija je- treba li mi da budemo u moralu ili on u nama i šta je moral? Moral je ljudska tvorevina- način na koji uređujemo društvene odnose. U periodu velikih društvenih lomova, ili možda je bolje reći civilizacijskog pada koji je zadesio Grčku, pojavila se velika trojka filozofa zaista veličanstvenog formata- Sokrat, Platon i Aristotel. O Sokratu znamo najmanje pošto sam nije ostavio nikakve pisane zapise; gotovo sve što o njemu znamo proističe iz dijaloga njegovog učenika, slavnog Platona, u kojima, u većini slučajeva, Sokrat preuzima vodeću ulogu.
Moglo bi se donekle reći da nisu tačne pretpostavke da je Atina i grčka kultura velika zahvaljujući ovim ljudima. Pre bi valjalo ukazati da su, istovremeno, i ovi filozofi bili veliki zahvaljujući Atini i njenom političkom uređenju; to i jeste jedan od glavnih razloga zašto ju je Sokrat neizmerno voleo.
Ono što je tada dovelo Grčku u takvu situaciju koja je uslovila pojavu Sokrata jeste, pre svega, moralna dekadencija i totalna propast duhovnosti i dotadašnjih moralnih vrednosti. I jedni i drugi, i Sokrat i sofisti, pre svega su težili da vaspitavaju ljude, da ih obrazuju, da pokušaju, svako na svoj način, da ih razumeju i uzdignu na viši nivo.


Za razliku od dotadašnjih filozofa i Sokrat i sofisti prave zaokret; njih interesuju problemi zajednice, njene moralne vrednosti. Interesuju ih one teme koje su do tada uglavnom bile zapostavljene. Naravno, imaju različite poglede na rešenje ovog problema. Dok Sokrat rešenje vidi u filozofskom preispitivanju moralnih vrednosti i odnosu dela i celine, shvatajući ono što su suprotnoj filozofskoj struji kasniji mislioci prigovarali, sofisti teže pukoj banalizaciji i rušenju svih društvenih vrednosti. Međutim, njihova najveća greška jeste upravo u poricanju tog odnosa dela i celine, odnosno, odnosa čoveka kao pojedinca i zajednice u kojoj živi. Takvim pristupom sveli su ljudsku egzistenciju ne puki individualizam, zaboravljajući pri tom, da prava ličnost može proisteći samo iz ovog odnosa jer, ukoliko nije tako, onda bi se moralo objasniti otkud razvoj ličnosti bez ulaženja u odnose sa drugima. Za razliku od njih, Sokrat je na ove probleme itekako obraćao pažnju. Uvideo je opšti princip- ukoliko bi se svi ponašali samovoljno kao što su učili sofisti i njima slični, nastao bi opšti haos.
Razmotrićemo sada osnovne nesuglasice Sokrata i Kaliklea u dijalogu Gorgija. Na početku polemike sa Sokratom Kalikle ističe sledeći stav: “ …Ti, Sokrate, pod izgovorom da tražiš istinu, zaista dovodiš do stvari koje mogu poslužiti demagogiji, naime, na ono što je lepo po zakonu, a ne po prirodi. Priroda i zakon se najčešće protive jedna drugom. Ako je neko suviše skroman i ne usuđuje se da kaže ono što misli, mora da padne u protivrečnost sa samim sobom. “ Već na ovom mestu uviđamo antagonizam između prirode i ljudske zajednice.

Ovo je suštinski nesporazum ove dve struje. Kalikle dalje ističe: “ Po prirodi je ružnije sve što je istovremeno i gore, dakle, nepravdu podnositi, a po zakonu je ružnije nepravdu činiti. Trpeti nepravdu u stvari čoveku i ne priliči; to odgovara robu, za koga je smrt bolja od života, jer, ako mu neko nanese nepravdu ili loše postupa sa njim, on ne može da odbrani ni samoga sebe ni druge koje voli. Zakon, naprotiv, stvaraju slabi i gomila. A oni samo sebe i svoje koristi radi stvaraju zakone i dele pohvale ili pokude. Da bi zaplašili jake, koji su najpre sposobni da steknu imanje, i da bi ih sprečili u tome da ga stvarno steknu, oni govore da je ružno i nepravedno imati više od drugih i da se nepravda sastoji u suštini baš u tome što neko želi da ima više od svoga suseda. Jer oni sami su, rekao bih, zadovoljni i sa jednakim, zato što ništa ne vrede. “
Ovde bih napravio malu digresiju. O pojmu istine se može govoriti na dva načina: može se govoriti o istini nezavisnoj od ovog odnosa, odnosno, nezavisnoj od bivstvovanja; a može se govoriti i o istini koju određuje bivstvovanje, ili koja nije moguća bez ovog odnosa sa bivstvujućim. Ako pretpostavimo međuzavisnost istine i bivstvovanja, shvatamo da sada bivstvovanje postaje to jedno, izvesno, nesumnjivo. Ovde se obrću ove dve sfere; na ovom mestu dolazi do zamene teza u postavljanju problema istine. Dakle, ako ovako posmatramo istinu, moramo je posmatrati kroz bivstvujuće.

Da ovo jeste suštinski kamen spoticanja između moralizma i imoralizma potvrđuje jedan od modernijih mislilaca : “U našoj sopstvenoj kulturi, uglavnom su prihvaćena dva temeljna odgovora. Jedan - dolazeći prevashodno od Grka i Hobsa - etiku objašnjava prosto kao sredstvo egoističke promišljenosti: njegov prvobitni mit je društveni ugovor. Ovaj mit preetičko ljudsko stanje vidi kao stanje usamljenosti; izvor svih nevolja je u tome što su ljudi počeli da opšte jedni sa drugima. Čim su to učinili, sukob je postao neizbežan, a prirodno stanje onda, prema Hobsovim rečima, postaje "rat svih protiv sviju" (Hobs, 1651, prvi deo, gl. 13, str. 64) i to čak i onda ako ljudi, kao što je tvrdio Ruso, pre početka sukoba i nisu bili raspoloženi neprijateljski jedni prema drugima (Rousseau, 1761, str. 188, 194; 1754, prvi deo). Sam opstanak, da po strani ostavimo društveno uređenje, postao je moguć tek na osnovu pravila postignutih upornim pogađanjem. (Ova priča se, naravno, obično shvata simbolički, a ne kao opis stvarnog događanja.) Drugo, hrišćansko objašnjenje moral tumači kao naše nastojanje da svoju nesavršenu prirodu uskladimo sa božjom voljom. Njegov prvobitni mit je pad čovekov, koji je proizvela nesavršenost naše prirode, na način kako je to opisano - opet simbolički - u Knjizi postanja. “
Ono što je važno istaći za početak jeste Sokratov moralizam koji je apsolutan, slični kao kasniji religijski moral formulisan u obliku obaveza. Možda bi bilo umesno razmotriti pojedine etičke paradokske koje na neki način opravdavaju Kaliklea, bar u tezi o apsolutnim etičkim vrednostima. Dakle, ako uzmemo u razmatranje problem etike, čini mi se da bismo mogli reći da je apsolutna, religiozna etika nespojiva sa politikom, osim pod uslovom da postoji etika odgovornosti prema sopstvenim građanima. Etički paradoks predstavlja, na primer, činjenica da su kroz istoriju mnogi dobri ciljevi ostvareni upotrebom etički sumnjivih ili bar opasnih sredstava. Takođe, treba imati na umu da je nasilje najvažnije sredstvo politike. Maks Veber, poznati sociolog i filozof, pravi distinkciju između etike čiste volje i etike čiste odgovornosti. Moglo bi se reći da oni koji su zastupnici etike odgovornosti obraćaju pažnju na posledice svojih delanja. Na primer, Veber dosta ilustrativno govori o problemu dužnosti kazivanja istine: “Najzad, razmotrimo dužnost kazivanja istine. Za apsolutnu etiku, to je bezuslovna dužnost. Prema tome, zaključilo se da treba objaviti sva dokumenta, pogotovu ona koja terete vlastitu zemlju, i da na osnovu tih jednostranih publikacija treba priznati krivicu za izbijanje rata, jednostrano, bezuslovno, bez obzira na posledice. Političar će otkriti da se time neće unaprediti istina, već da će je naprotiv zloupotreba i razobručene strasti zamračiti; da samo svestrano i plansko ispitivanje sprovedeno preko onih koji nisu zaslepljeni stranačkim obzirima može dovesti do rezultata; i da svaki drukčiji postupak može imati takve posledice za čitav narod koje se decenijama ne mogu popraviti. Ali apsolutna etika uopšte ne pita za posledice. To je najvažnija tačka.“

Ovaj se momenat treba istaći. On je ključan za razumevanje problema etike. Sokratovo shvatanje morala možda jeste ispravno ali nije mogućno bez apsolutno prihvačenih normi kojih bi se svi pridržavali. Niti takve norme postoje, jer se svakoj može naći kontraargument, niti ljudi mogu biti takvi, prosto naša priroda nije takva. Razmatrajući antropocentrizam u shvatanju bogova i morala, Niče ističe: “Bogovi zamišljeni kao ljubitelji surovih prizora – o, koliko ta prastara predstava još prožima naše evropsko očovečavanje! Treba samo pogledati kod Kalvina i Lutera. U svakom slučaju, izvesno je da ni Grci još nisu znali da svojim bogovima ponude začin za njihovu sreću koji bi bio prijatniji od radosti izazvanih surovošću. Šta mislite: kakvim su očima Homerovi bogovi gledali dole na ljudske sudbine! Kakav su zapravo kranji smisao imali Trojanski rat i slične tragične strahotnosti? Sumnje ne može biti: oni su bili zamišljeni kao svečane predstave za bogove: i , pošto je pesnik u tim stvarima “ božanskije” prirode nego ostali ljudi onda svakako i kao svečane predstave za pesnike... Na isti su način grčki filozofi morala, kasnije zamišljali da božije oči još gledaju dole na moralnu borbu, na heroizam i samomučenje vrlog čoveka: na pozornici je bio “Herakle dužnosti”, i on je znao da je na njoj; vrlina bez svedoka bila je za taj narod glumaca nešto posve nezamislivo.
Zar onaj tako presmeo, tako sudbonosan pronalazak – do kojeg su bili došli filozofi i koje je tada Evropa prvi put bila upoznala, pronalazak “slobodne volje”, apsolutne čovekove spontanosti u dobru i u zlu - nije bio smišljen pre svega za sticanje prava na ideju da se zanimanje bogova za čoveka, za ljudsku vrlinu nikad ne može iscrpsti? Na ovoj Zemlji – pozornici nikad ne bi trebalo da nedostaje zbilja novo, da nedostaju odista besprimerne napetosti, zapleti i katastrofe: jedan savršeno deterministički zamišljen svet bio bi za bogove odgonetljiv i ubrzo bi im dojadio - razlog dovoljan prijateljima bogova, filozofima, da svojim bogovima ne nameću takav deterministički svet! Čitavo antičko čovečanstvo puno je nežnih obzira prema “gledaocu”, kao jedan bitno javan, bitno očigledan svet koji nije umeo da sreću zamisli bez spektakla i svečanosti. – A , kao što već rekoh, i u velikoj kazni ima toliko toga svečanog... “
Dakle, zaključak se ne da ni nazreti- suprotnost između moralizma kao načina da se zaštiti i sačuva ljudska zajednica, čovek i njegovi najdublji interesi prema imoralizmu koji, posebno danas, ponovo dobija pozornicu svoga delovanja nema rešenja. Možda je Niče bio u pravu- ono što je sada biće ponovo ali ne pre onoga što je već bilo. Jedino što ostaje kao konstanta je ljudska priroda, koja je uprkos svim ljudskim dostignućima ostala nepromenjena i nezavisna. Ona je sa vremenom jedino bolje kamuflirana, dobila je bolju masku koja prikriva njene negativne strane. Ali oni su tu, sveprisutni, i čekaju da ponovo isplivaju na površinu, svaki put jače nego prvi, ostavljajući dublji trag za sobom.

Međutim, ovo ne treba shvatiti kao kritiku na bilo čiji račun, posebno ne na Sokratov; ali cilj ovog rada i nije bio davanje odgovora već postavljanje pitanja. Činjenica je da su moral i ljudska priroda dve suprotnosti iz kojih obično priroda izlazi kao pobednik. Sokratovo mesto je upravo tu, vezano za taj obrt- pokazao je kako moral može nadvladati prirodu i kako čovek mora, da bi zaista živeo, imati razlog za smrt; tek tada život dobija pravi smisao, tak tada mi jesmo ljudi, a ne životinje vođene slepim prirodnim nagonima.