Тадићева Одисеја или срећно вам пуштање духа из боце

Пише: Милан Дамјанац


Добисмо и ту фамозну кандидатуру за кандидата. Толико ми је мило да би од среће заплакао. Већ колико сутра очекујем појефтињења у продавницама, пад цене бензина, отварање милион нових радних места и трансформацију Београда у мегалополис. Штета па се не примам на колективну еуфорију, јер би у том случају био оптимистичан поводом српске будућности на бар пар дана. Међутим, пошто нисам оптимистичан, причаћемо мало о реалним последицама овог догађаја. А помало, богами, и о узроцима.

Не бих, додуше, да засеним величину Председника, који ће се сутра, поводом овог преломног и најважнијег тренутка у српској историји, обратити грађанима, нити да умањим славу Ивице Дачића и његовог извођења „Миљацке“[1]. Уосталом, сигуран сам да ће Тадић смислити какав инспиративан говор којим ће нас подсетити на то колико ми уствари, њега истински требамо: да нема њега и његове владе, сунце не би сјало, Србијом би загосподарила вечита тама и мрак, а једино су одабрани далековиди и способни да Србију из тог царства мрака изведу.

Не треба додуше бити ни преоштар – није Тадић ништа гори од већине осталих политичара који круже медијском сценом. Њега, додуше, издваја месијанско убеђење којим он оправдава обману сопственог народа.

Таквог нечег нема код ЛДП-а, странке у којој се од старта знало све – и приоритети, извори финансирања, и политика и партнери. Све је јасно, зна се коме, чему и због чега. Наравно, треба разликовати странке од лидера – неретко су лидери много бољи него што су то људи који чине странке. Уосталом, како то рече један политичар, у странкама имате и добрих и лоших људи, независно од тога о којој се странци ради.

Нико од нас не треба да буде наиван у том погледу и мисли да ће било која странка бити апсолутно невина у свему, што опет никако не сме бити изговор за неделање.

Пасивност и негирање свега увек пронађе оправдање; много је лакше наћи свему негативне стране и од тога одустати. Много је теже покушати нешто променити у том и таквом систему који јесте муљ, али другог избора немамо. Дакле, не сме бити оправдања за сопствено разочарење, ма каква су нам лична искуства. Нешто се мора учинити.

Не ради се овде, заправо, о политици, или национализму, или идеолошким поделама. Ради се једино и искључиво о опстанку народа и државе. Тадићева политика ће Србију одвести у амбис из кога неће наћи излаз. Његова снисходљивост према Западњацима, контрола медија од стране власти, и промена националног обрасца у име месијанства ће довести до несагледивих последица. Ни један медиј није смео да извести о правим последицама договора са албанском страном, када је било потпуно јасно да ћемо добити статус кандидата.

Преговори у којима је српска страна „надиграла“ албанске и Западне преговараче изборивши шарену лажу у виду фусноте, а све у циљу заваравања домаћег јавног мњења (а поред оваквих медија то и није толико тешко), још једна су потврда свеопштег самоокупационог карактера наших власти. Све се чини како би се извукла нова карта из рукава за предстојеће изборе на којима ће владајућа елита – како политичка тако и интелектуална – покушати да креира колективну еуфорију као и пре четири године.

Поново ће владајућа већина бити та која ће се поставити као једини заштитник реалности, просперитета, мира и нормалности, док ће сви други бити представљени као силе мрака које желе да Србију „зауставе на њеном европском путу“, да је „врате у деведесете“, „самоизолацију“ и томе слично.

Десило се управо оно што смо и предвиђали – званични Берлин је, пролонгирјући одлуку о српској кандидатури за кандидатуру, успео да натера српску страну да прихвати све ултиматуме. Тако су све Тадићеве „црвене линије“ око Космета пале у воду, још једном сведочећи о спремности Србије да прихвати све стране притиске уколико трају довољно дуго.

У периоду између две одлуке о кандидатури за кандидатуру, Србија је окренула леђа косовским Србима, позвала на рушење барикада (а затим су медији потпуно игнорисали дешавања на барикадама), медијски игнорисала и политички осудила референдум, прихватила учешће тзв. „Косова“ на регионалним конференцијама под именом Република Косово*, а на концу ће допустити улазак Косова* у све веће европске и светске форуме и организације, све док не постане пуноправна чланица УН (то ће бити Борков пакет „Косово плус“). Једино што је преостало јесу празне флоскуле без садржаја и неприхватање да се Косово* званично призна. Неће ни морати да се призна.

Владајућа већина се досетила сјајне излазне стратегије која им омогућава да сарађују са Приштином, признају државне границе, факултетске дипломе и документе, допусте им све прерогативе државе, дозволе им чак и отварање амбасаде (упс, канцеларије) у Београду, а да их званично не признају. Сјајно.

Решење није само по себи срамно, већ је то и сама фуснота у којој пише да је „Република Косово“ представљена у складу са саветодавним мишљењем Међународног суда правде, који је, као што знамо, донео одлуку која не одговара нашим интересима и која не кореспондира са Резолуцијом 1244.

Шта сада би са оним тврдњама да се одговор МСП није односио на постављено питање?

Зашто је сада наша Влада пристала да „погрешан одговор на право питање“ представи као компромис? Ко је смео да саветодавно мишљење суда прихвати као део „фусноте“?

Тиме је прегажена Резолуција 1244 која се сада мора тумачити у контексту пресуде суда МСП. Ово је врло тешка одлука коју ће екипа око Бориса Тадића морати да правда пред народом и у историјској вертикали. Тако је Тадић поново активирао своју политичку агенду „и Косово и ЕУ“ која заправо значи да нећемо имати ни једно ни друго, али ћемо се претварати да их имамо. Косово ћемо виђати у временској прогнози као део Србије, а европске звездице ћемо виђати на рекламним спотовима и у вестима. Тако се симулира реалност. Само, нема те симулације која може да од Србије у банркоту створи нормалну државу. Нема те симулације која може да заустави одлив младих у иностранство. Нема посла. Нема услова за живот. Има само борбе за власт, у којој учествују сви који мисле да је једини циљ политичке борбе опљачкати народ и државу. Но, такви смо какви смо. У оваквом сиромаштву добро је да нисмо још и гори.

Овакав договор, којим се дозвољава отцепљеној територији да ојачава своју државност, већ је дала крила свакоме ко жели да од Србије отцепи још који део територије. Данас имамо проблем Космета, али се оправдано поставља питање: шта ће бити следеће? Овакво решење је велики подстрек за сепаратистичке тенденције широм земље. На пример, Милан Маринковић на порталу Аутономија пише: „Страх српских национал-централиста од војвођанског сецесионизма, премда пренадуван, није неоправдан… Својеврсна колонизација Војводине поново је извршена деведесетих, током српске оружане агресије на Хрватску и БиХ… Извесно је, према томе, да ће у Војводини временом поново превладати онај стари, типични војвођански менталитет који се поноси својом европејском мултикултуралношћу и толеранцијом. А онда ће српски (етно)централисти неминовно морати да се определе између две за њих застрашујуће опције: или ће Војводини вратити све оно што су јој одузели пре две и кусур деценије (можда и више од тога), или ће се војвођански идентитет од регионалног постепено преобразити у национални. Утолико пре што економски девастирана Србија у својим рукама више нема инструменте који би јој омогућили да успешно спроведе још једну планску колонизацију Војводине којом би, бар на неко време, могла да одложи оно што је пре или касније чека.“ [2]

Ради се о типичним реакцијама људи који и даље понајвише верују и сањају самоуправну социјалистичку титославију, те им је војвођански идентитет само замена за изгубљени рај. Међутим, није реч овде само о појединачним реакцијама. Заправо, решавање косовског проблема охрабрује оне који хоће да виде и Војводину са звездицом. У свом обраћању, „Војвођански клуб“ саопштио је да жели да се установи дан аутономности Војводине! Међутим, много интересантније од тога је начин на који је на порталу Аутономија то саопштење пренето: „Невладина организација Војвођански клуб заложила се данас да се 28. фебруар прогласи „Даном аутономности Војводине”, у знак сећања на први и једини устав Војводине из 1974. године. “Срећан вам Дан аутономности Војводине”, уз жељу да ускоро опет поново добијемо нови устав Војводине”, навео је Војвођански клуб у саопштењу за јавност… Широка аутономна овлашћења Војводине укинута су након „спонтане” „јогурт-револуције” 1988. године амандманима на Устав Србије 1989. године, а бесомучни централизам добио је своју потврду у Уставу Србије из 1990. године. Био је то први сепаратистички устав у бившој Југославији, којим су широко отворена врата за ратни и пљачкашки поход Милошевићевих битанги… Данас је Војводина измучена, опљачкана и спала је на просјачки штап, а националистичко-централистичка власт и даље је третира као унутрашњу колонију.“ [3] Потпуно је јасно да је само питање времена када ће и Војводина добити звездицу са фуснотом, уколико се нешто одмах не предузме, док не буде прекасно. Мада, нема проблема, важно је да наша полиција хапси и процесуира свакога ко на интернету каже макар и једну увредљиву реч на рачун државних функционера, али се зато овакве ситуације игноришу.

Уосталом, зашто да не, њих ионако будућност државе слабо занима, људи живе у добро плаћеној садашњости. То иде толико далеко да се могу прочитати и овакве ствари: „Пре “Берлинског Конгреса”, територија на којој се налази данашња Србија била је саставни део Турске Империје, а пре тога је на истом простору постојала држава Расција са претежно бугарским становништвом које су касније, много касније Срби, посрбили. Не треба ићи дубоко у историју да би се ове чињенице обзнаниле, довољно је да сваки Србин скине оно “ић” са свог презимена и добиће чисто Бугарско Презиме! Уз овај Монти Пајтон shоw неизбежно пристаје и величање имена и дела Карађорђа (модерно: Караџић), братоубице и убице свог рођеног оца… после неуспеле буне или тзв. “Првог СрБског Устанка” кренуо да бежи у Аустро-Угарску док је то његов отац одбијао као што је одбијао и да га финансира (и сами пореклом Албанци држали су се правила да у породици сваки златник иде оцу који то после расподељује). Због тога је убио и рођеног оца и опљачкао породицу… Сретење кажете? Када се Срби сретну са својом правом Историјом и давном и недавном, тек тада ће бити смисла неком слављу.“ [4] Интересантно је да су поводом српског дана државности резерве изразиле и неке мејнстрим личности о чему смо могли да читамо у штампаним медијима. Сетимо се само изјаве Бранке Прпе. Већ то само упућује на позадину читаве игре.

О чему је реч

Ради се, наиме, о далеко значајнијој игри него што је сам косовски проблем. Ради се личним интересима, колективном страху, и што је можда најважније, довршетку промене културног обрасца који нам се намеће годинама. То се врло јасно могло уочити из Тадићевог интервјуа Басари. Ради се о свођењу српског идентитета на ужи идентитет који би се поклапао са државним границама. Србијанизација српства је дуготрајан процес који за циљ треба да предвиди неколико ствари: прво, укидање потребе за коришћењем придева „српски“ у било којој реченици. То се најбоље види по тв емисијама – увек су у питању „грађани Србије“, „репрезентативци Србије“, „представници Србије“, док је ситуација обрнута када су у питању други народи. Тако, репрезентативце Хрватске називамо „хрватским репрезентативцима“, „Хрватима“, а њихове грађане „хрватским грађанима“, а исто важи и за све друге народе и државе. Друго, треба промовисати културно јединство грађана Србије које се темељи на „европском идентитету“, односно, на грађанским основама државе (експлоатише се чињеница да су Срби народ а не нација), чиме се негирају традиционалне српске вредности као застареле, геноцидне и примитивне.

Нови идентитет подразумева усвајање туђе културне матрице и прихватање интерпретације догађаја Другог. Тиме се, заправо, чини најопаснији корак; највећи противници Срба и њихових интереса биће сами Срби. Сами Срби ће се најодлучније борити против самих себе и свог идентитета. Сами Срби ће прихватити да одустану од себе. Треће, нови идентитет се мора заснивати на шумадијском варијетету српског националног идентитета прочишћеног од српских елемената. Овај корак има два циља. Један је раздвајање Срба на реци Дрини (са Србима из Црне Горе смо одавно посвађани), а други је постепено привикавање на идеју постојања тзв. војвођанског идентитета који заслужује своја права у Србији, која ће временом све више бити налик конфедерацији два идентитета, а као таква се не може дуго одржати. Четврти разлог је изједначавање сваког српског интереса на било којој територији ван Шумадије са „великосрпском политиком“. Циљ је успоставити тезу по којој Србија заправо поседује колоније на Балкану, и да јој их треба одузети.

Ова игра није тако једноставна, игра се поступно, годинама, а предуслови остваривања оваквог сценарија већ постоје. Следбеници новог идентитета заузимају кључна места у медијској, образовној и културној сфери. Први и најважнији национални интерес јесте хитна смена људи који се издају за културну елиту. Решавање питања Космета на начин на који га је замислила владајућа већина отвориће нова жаришта у Србији. Овим потезом Влада шаље катастрофалну поруку осталим грађанима; даје им до знања да није у ситуацији да заштити њихове примарне интересе. Држава која није у стању да заштити своје грађане и своју територију, и која својевољно пристаје на одрицање дела територије ризикује да јој се слична ситуација понови и у будућности, што ствара страх обичног грађанина који не може видети сигурну будућност у таквој земљи. Држава која није у стању да заштити своје елементарне интересе данас, која окреће леђа својим грађанима на КиМ, не заслужује да јој било који грађанин изражава послушност. Државе су и настале из потребе за заштитом колективних интереса.

Србија је држава која треба да обезбеди мир и просперитет и српства као колектива, и обичног Србина, и сваког другог грађанина који у њој живи. Уколико то не може, и при томе то јавно признаје, даје до знања да више није способна да испуњава свој задатак. Тиме би држава обзнанила почетак свог краја, и било би само питање времена када би се самоукинула. Данас смо признали Косово*, сутра ћемо Војводину* и Санџак*. Цео тај процес почиње малим корацима. А ти мали кораци се ретко виде као део ширег проблема. Понизићемо се пред Мађарима и пристати на њихове ултиматуме који се тичу претензија на Војводину кроз увећавање права националних мањина; пузићемо пред Румунима који отворено траже да им допустимо да изврше асимилацију нашег становништва, у нашој земљи, уз нашу подршку! И тако, све док од Србије не остане само запис у Народној библиотеци. А све због тога, и само због тога, што се Србија толико боји странаца, да мисли да ће уколико не буде ушла у ЕУ поново бити бомбардована, или да ће нас прогутати црна рупа. Морамо схватити, не ради се више о политици, нити о разочарењима, нити о бојазнима. Ради се о потреби да се процес пропадања Србије заустави што пре. Три су кључна потеза који се морају повући. Морају се поништити Боркови договори са Приштином, мора се прекинути званична политика придруживања Унији по сваку цену, и апсолутно, одмах мора доћи до смене медијске и културне елите и образовање довести у ред. Сви су други приоритети секундарни.

За крај, пошто ће се велики вођа, кога је Империја поставила као локалног гувернера обратити јавности, имам да поручим и вама и њему понешто. Вама, да се не изненадите када време буде злоупотребио како би у сред прославе великог тријумфа искритиковао опозицију, и убеђивао народ у једини пут избављења који му само он, као месија, нуди. Њему, да се осећам попут просечног римског роба. Стога му поручујем да би једина реченица којом би му се будућност Срба под његовим вођством могла приближити била она гладијаторска: Аve Imperator, morituri te salutant!

И тим ће се речима моћи једино и описати његов тв наступ, у то сам потпуно уверен. Највише мрзим када неко покушава да ме направи наивном будалом. А још више када ни он сам не схвата да је помало јадно када друге убеђујеш у оно у шта су прво убедили тебе. Заправо, могао би се наш председник каткад и запитати: да ли се исплати бити лутка у позоришту у коме лутку на крају бацају у публику?


[1] http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=WXFOP5ISXxQ

[2] http://www.autonomija.info/milan-marinkovic-kuda-ide-vojvodina.html

[3] http://www.autonomija.info/vojvodanski-klub-srecan-vam-dan-autonomnosti-vojvodine.html

[4] http://www.slobodnavojvodina.org/index.php?option=com_content&view=article&id=1093:lani-dan-dravnosti&catid=36:drustvo&Itemid=56



http://www.slobodanjovanovic.org/2012/03/05/milan-damjanac-tadiceva-odiseja/

http://www.standard.rs/milan-damjanac-tadiceva-odiseja-ili-srecno-vam-pustanje-duha-iz-boce.html