Господин Б92- државни тужилац

Пише: Милан Дамјанац



Када је својевремено Орвел, својом имагинацијом и аналитичким даром пророчки дочарао нови тоталитарни поредак у коме је свака мисао строго контролисана и у којој су термини подвргнути стриктном ограничењу што за последицу има укидање непожељних речи и њихово избацивање из јавног говора нико није очекивао да ћемо то време заиста и дочекати. Разуме се да мисао прати реч а не обратно; што је мањи фонд речи то је мање и искушење да се мисли. А како би се мислило о ономе што се не може и не сме изговорити?

Тако смо добили „политичку коректност“- феномен који је врло користан у обрачуну са неистомишљеницима. „Правовернима“ се дозвољава кршење ове изричите забране док се „непријатељима“ намећу строга правила опхођења и размишљања. Но, конструкт Великог Брата је врло брзо добио добио и своју медијску промоцију у виду reality show-a; толику да слабо ко примећује да је гледање емисија оваквог карактера заправо навикавање на одређену културу живота и прихватљивог понашања. Ради се, наиме, о укидању слободе. У том новом тоталитарном медијском царству телевизији је додељена главна улога- она води истраге, пресуђује и усмерава.

Поставља се питање да ли је уопште неопходно постојање државе, легалних институција, демократије и легитимних народних представника када су ту медији као креатори јавног мњења са својим смс порукама- како би све било „демократски“. Живимо у свету у коме медији пројектују догађаје и у коме је на делу политика двоструких стандарда. Страшно је, пак, то што су се наши медији претворили у буквалне „креаторе“ истине. Чак и минимум објективности који су поседовали, и минимум разноврсности садржаја и начина интерпретације догађаја је у задњих пар година испарило.

Тако, медији учествују у конструкцији непостојеће реалности. На примеру Србије се то најбоље осликава. Народ живи у беди и сиромаштву, посла нема, држава се цепа, економија доживљава колапс, крађа и лоповлука има на све стране а на медијима се говори о „брзом напретку Србије“, „изласку из кризе“ и „светлој будућности“. Лоповлуци садашње владајуће гарнитуре, наравно, нису на дневном реду, злоупотребе у министарствима су гурнуте под тепих, израда сајта од 26000 евра постаје уобичајена,а јавно признање о лагању народа у вези обећаних 1000 евра по акцији постаје напрасно уобичајена, нормална и морална ствар.

Онда управницима и уредницима једне познате медијске куће сине генијална идеја- шта бива ако за све садашње проблеме окривимо опозициону странку која је некада партиципирала у власти? Шта има везе што се тада боље живело него сада и што садашње јадно стање у држави нема везе са тадашњим? Просто морамо пронаћи неку велику аферу у којој бисмо баш ту странку означили као главног кривца. Након Колубаре и „Инсајдера“ (са све музичком подлогом из видео игрица када на екрану приказују њима немилог сведока) апетити су порасли. Јесте, вала, ништа лепше него изигравати тужиоца. Уколико се нешто пресуди онако како медији нису замислили- одмах следе координирани протести и преиначење пресуде, јер ко би забога издржао такве притиске једне „угледне“ медијске куће.

Наравно, идеално би било сада оптужити и лидера те опозиционе странке, Војислава Коштуницу за неко кривично дело. Е сад, тешкоћа је што га заиста не могу повезати ни са једним (за разлику од већине лидера владајуће коалиције) те се морају вратити застарелом конструкту. Одмах се започиње реконструкција мита о покојном Зорану Ђинђићу, неодговорно и некритичко уздизање тадашњих политичких и економских прилика у Србији на највиши ниво, и произвођење колективне жалости за покојним премијером. Затим следи оплакивање- пар добро осмишљених кадрова са гроба покојног премијера, полагање венаца, уплакани грађани који са сетом гледају у даљину. Након тога следе изјаве „неутралних и непристрасних“ аналитичара, лидера у својим научним областима које признаје цела научна заједница (попут чувеног „социолога религије“ (?!?) Мирка Ђорђевића) у којима се говори о неповратно изгубљеном времену, о великом безгрешном лидеру кога више нема и о ненадокнадивом губитку који „нас је коштао будућности“. Сада, пратећи Гебелсове методе извештавања ступа кључни тренутак; утврдили смо да је ситуација лоша, да је убијени био безгрешни весник будућности и да је којим случајем он жив, налазили бисмо се у рајском врту. Када смо то утврдили, кључно је да неко преузме одговорност за подстрекивање његовог убиства, убиства „заједничке будућности“!

Ко нас је коштао светле будућности? Ко је крив за садашње очајно стање? Ко?- питају се углас сви на овом „неутралном бастиону медијског извештавања“. Како ко? Онај чији ауторитет и снагу треба додатно урушити, онај чију идеју и супротстављање владајућој догми треба угушити, „нечиста савест“ владајуће коалиције, онај коме се никаква финансијска малверзација не може пронаћи, онај који је покушао изградњу институција, веровао у законе, устав и правду. Војислав Коштуница. Тако је просто. Сада само треба утврдити овакав закључак. Следе намрштена лица водитеља упућена државном тужилаштву- зашто још није ухапшен онај кога смо ми медијски осудили за све што нам се прохте? Затим следе интервјуи са најближим сарадницима покојног Ђинђића и његовом породицом. Наравно, имена оних од којих се тражи интервју представљају врхунац медијског спина, обратите пажњу: то су неутрални адвокат Срђа Поповић и поштени бизнисмен, који ту и тамо позајми пар џипова Чедомиру Јовановићу, Владимир „Беба“ Поповић. Не треба ни спомињати вечитог самозваног настављача Ђинђићеве политике (само не знам да ли је у питању она митска или реална) Чедомир Јовановић. Затим, човек коме су, по сопственом признању „руке прљаве а савест чиста“ дели моралне лекције и позива на саслушања и хапшења. Наравно, сви су они ту само у функцији медијског линча, односно у функцији подршке медијском конструкту јавног линча председника Демократске странке Србије.

Најсмешнија (или најтужнија, већ како вам драго) вест је пласирана на крају дневника: ускоро ће бити приказан филм који ће се бавити откривањем политичке позадине убиства Зорана Ђинђића (погађајте ко је филму главни осумњичени) у продукцији „Пешчаника“ уз подршку „Центра за културну деконтаминацију“ (?!?) а у емисији ће говорити: Срђа Поповић, Весна Пешић, Владимир Поповић, Жарко Кораћ, Дубравка Стојановић (одмах се види да ће емисија бити непристрасна и објективна) а њима ће помагати истакнути глумци (који су уз то потпуно политички неопредељени), Мирјана Карановић и Драган Мићановић. Недостаје само Сергеј Трифуновић са мајицом са ликом Јована Дивјака како би угођај био потпун. Шта рећи на све ово?

Овај медиј креира атмосферу јавног линча, стварајући мрежу оптуживања у којој је свака друкчија идеја сама по себи део шире завереничке мреже против „будућности“ . Ствара се атмосфера у којој власт постаје браник „нормалног“ дела становништва од оног „ненормалног“. Стиче се утисак да у Србији вреба вирус фашизма, нацизма и свеопштег лудила.

Проблем је у томе да је у Србији уобичајен редослед потеза онај који укључује медијски притисак на све сфере јавног живота. Представници власти, медији, чак и највиши функционери који координишу рад правосудних органа сматрају својом дужношћу да одређују и разрезују пресуде. Овај нелегитиман и недемократски притисак на, наводно, независно правосуђе показује колико је заправо друштвена атмосфера у којој живимо демократска и легална. Толико о „независном судству“, које до сада ничим није показало да има капацитета да се са притисцима избори. Најгоре је што је највећем делу српске елите такав притисак потпуно легитиман и у њему се не види ништа лоше. Многи од припадника данашње медијске елите су друкчије говорили деведесетих. Само што тада на високим позицијама нису били они, па им је такво понашање сметало. Сада је све дозвољено, пошто изгледа мисле да од њих зависи хоће ли Србија бити демократска или не. Уколико суд, којим случајем, и изрекне пресуду која није по вољи власти и медијске слике, након пар медијских прилога и емисија, у жалбеном поступку се иста пресуда обара. Важније од мира у народу је, изгледа, сачувати медијски мир.

Бојим се да није у питању само прогон одређених организација, личности и странака, већ и другачијег мишљења. Скорашња дешавања ће послужити као повод за обрачун са свим неистомишљеницима. У целој медијској хистерији, нико не жели да види реалне домете српске кризе. Економски, социјално, идентитетски, културно, верски, територијално, биолошки,српска држава је пред потпуним сломом и колапсом.

Међутим, кога је брига за то, када је једино важно наставити крсташки поход једне медијске куће против свих оних који не желе да прихвате њихову конструкцију реалности. Проблем је само у једноме- животне намирнице неће појефтинити због „Инсајдера“, Европска Унија нас неће примити у чланsтво због „Утиска недеље“, а Космет и држава…та питања се већ одавно овог и сличних медија више не тичу.

http://www.slobodanjovanovic.org/2011/03/13/milan-damjanac-gospodin-b92-drzavni-tuzilac/

http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/6809-milan-damjanac-gebels-stanuje-na-b92.html

http://dss.rs/gospodin-b92-drzavni-tuzilac/