Тешкоће данашњице или парадигма Великог Брата

Пише: Милан Дамјанац




У овом тексту ћу размотрити одређене аспекте демократског система у Србији и свету данас и утицај моћи, на слободу народа и појединаца. Бавићу се и аспектима које се могу разумети као неототалитарне.

Увод

Светска економска криза разголитила је темеље лажи на којима почива данашње друштво. Модерно друштво, као и свако друго друштво кроз историју, болује од лажног представљања. Разлика је у томе што је данас читав технолошки напредак стављен у функцију лажи. Масмедији човека намерно дезинформишу и преносе интепретацију догађаја која одговара тренутним интересима и односима моћи. Разлика између данашњих поробљивача и негдашњих је у наметању интерпретације константним позивањем на њено усвајање у име истине, правде, хуманости, људскости. Малтене сваки освајач се труди да потлаченом наметне утисак да је потлачени ослобођен. Међутим, данашњи освајачи, служећи се масмедијима, то заиста и успевају. Маневарски простор сваког народа или човека понаособ је сужен, те је могућност стварања или очувања сопствене интерпретације догађаја јако мала.
Живимо у свету у коме медији креирају догађаје, у коме се уништавају културне јединствености и традиције, све под изговором различитости, демократије и људских права.
Западни човек заиста верује да је слободан иако се сваки сегмент његовог живота брижно контролише. Његов живот је строго уређен, а могућност да критички мисли сведена на минимум. Од човека се прави потрошна роба, он се десоцијализује, технолошки деперсонализује и систематски обмањује. Осећај личног испуњења се идентификује као кратко задовољење по моделу слике које намећу медиокритети, док се пажња намерно скреће са темељних људских проблема. Упркос многим позитивним променама, свеопшта компјутеризација и друштвене интернет мреже произвеле су осећај усамљености и безнађа, а депресија је постала најраспострањенија болест садашњице.
Погледајмо шта о тренутном стању каже Јан Бурума, професор људских права на колеџу Барџ у Њујорку: „Међу многим Европљанима, не само у Холандији, постоји осећање да су напуштени у свету који се брзо мења, да су мултинационалне корпорације моћније од нација-држава, да је градским богаташима и високообразованима веома добро, а да обични људи у провинцији пропадају, док демократски изабрани политичари нису само беспомоћни већ су се срамно предали тим већим снагама које угрожавају обичног човека. Толеранција се не доживљава само као слабост, већ као издаја.“1
Не треба ни спомињати да, док се политичке елите на сва уста хвале вредностима толеранције и мултикултуралности, један читав континент умире од глади, док се земље трећег света експлоатишу а ратни сукоби вештачки изазивају. За то време, у Европи су на мети остаци хришћанске цивилизације, а доведен је у питање и опстанак аутохтоног европског становништва. Резултати избора у већини европских држава говоре да су Европљани свесни проблема имиграната, губитка идентитета, суверенитета и достојанства.
У бившим комунистичким државама, након пропасти комунистичког, и увођења демократског система, дошло је до првобитне акумулације капитала (транзиције), односно до постепеног нестајања средње класе, што је као последицу произвело повећавање утицаја богатих на унутрашњу и спољну политику земље, путем финансирања политичких партија. Монополи су постали уобичајени те је здрава конкуренција и тржишна утакмица остала у запећку.
Уколико овај став применимо на данашње стање у Србији, схватићемо да су први-елита на власти, подржана од стране власника крупног капитала, а други-обичан народ, односно, већина. Могућност организованог политичког утицаја које би избегло оваква ограничења и утицаје значајно је умањена. Са друге стране, могуће је, у случају консензуса свих значајнијих политичких фактора остварити минимум националних интереса на који не би могао да утиче како страни фактор, тако и домаћи представници најбогатијег друштвеног слоја. Проблем Србије је увећан самом неактивношћу Српске Академије Наука и Уметности на проналажењу излаза из безнађа у коме се налазимо.

Губитак поверења у демократију

У данашњој демократији, грађани нису учесници, већ пуки посматрачи; зна се ко учествује, а ко је обичан гледалац. Феномен спортских манифестација можда најбоље показује везу између овог глобалног поретка и глобалног поретка у време Римског царства. Дешавања на стадионима на којима се одигравају, примера ради, фудбалске утакмице прилично подсећају на атмосферу на Колосеуму; док су се некад гледаоци идентификовали са гладијаторима, односно робовима њиховог ужитка, данас се гледаоци идентификују са тимовима и обележјима. Заједничко и једнима и другима је што стварају привид-привид масовног учешћа. И док се човеку постепено одузимају сва права, па чак и право гласа (судећи по апстиненцији која расте), дотле се становништву сервирају лажи које га убеђују у његову сопствену слободу. На делу је представничка демократија; и док се некад по грчким полисима и градским трговима отворено расправљало о политици, а у скупштини сви грађани полиса имали право гласа, данас одређене интересне групе заступају већину људи која "гласа" за њихове потезе. Приговор да становништва данас има превише да би сви непосредно учествовали у доношењу одлука је на месту; али је исто тако на месту приговор да мањина не може да говори у име већине, посебно због већ поменутог проблема са апстиненцијом, која се последњих година драстично повећава.
Идеја демократије која се у савременој Европи заснива на грчким идеалима исте, заступала је став да власт и владавина нису више ствар само уских елита које суверено владају обесправљеним масама, већ да је потребно да се најширем кругу људи обезбеди учешће у власти. На тај начин, елите неће бити наметнуте народу већ ће бити изгласане и тако ће уживати поверење народа и суверено их водити у бољу и срећнију будућност. Уколико у томе не буду довољно успешне, народ ће их једноставно заменити на следећим изборима.
Савремена демократија почела је да се развија у доба ренесансе, када је држава почела да се одваја од цркве. Најубедљивији заговорник демократије био је Жан Жак Русо, који је важио за представника трећег слоја. А ипак, већ Русо је веровао да демократија може успешно да функционише искључиво у малим заједницама, у којима се вредности и особености људи сувише не разликују.Такав модел демократије био је неприменљив на велике државе. Тако је Француска револуција поставила модел представничке демократије. На изборима, грађани бирају врховни представнички орган, парламент, који између избора одлучује у име народа.
Проблем оваквог схватања коцепта демократије испливао је на површину већ током прве половине двадесетог века. Представничка демократија показала је тешкоће у функционисању. Тешкоће су се пре свега односиле на интересе мањина. Показало се да је Русо био у праву; демократија је могла несметано да функционише само у малим заједницима које су хомогене. Са друге стране, велике државе су све само не хомогене. Мањина жели права која јој већина не дозвољава (овде се не мисли само на етничку мањину) и посеже за правима заштите мањина. Тако је дошло до увођења модела који је заступао пре свега интересе мањина- самим тим је демократски принцип једнакости девалвиран. Уколико погледамо данас ситуацију у Србији видећемо да је национални идентитет ствар која се одбацује када је у питању већина, док је по питању мањине то једина и најважнија одредница. Заштита права мањина задире у све области људског друштва.
Данас је већина, у сваком смислу, најугроженија.


Психолошки притисак. Феномен политичке коректности.


Политика је унела мноштво болести у језик, јер што је избор речи мањи, мање је и искушење да се размишља. Стварањем нових термина, а укидањем старих, ствара се, условно речено, нови језик којим се не може изрећи ниједна пркосна, бунтовничка мисао. Тиме ће технолошка револуција заиста испунити свој задатак-претвориће нас у роботе без права гласа. Речима као што су љубав, слобода, правда треба променити значења.
Први који је споменуо овакав начин говора био је Џорџ Орвел крстивши га термином „новоговор“. „Новоговор“ је манипулација језиком како би се спречило свако критичко размишљање или како то Орвел каже, „криминал ума“.
У питању је наметање значења. Значење је носилац смисла. Објекат или субјекат на који израз реферише мора бити ослобођен предрасуде и мора се доживљавати као нешто истински пријатно. Стога се смисао значења мора променити. Мој омиљени, стари пример драстичне промене конотације је промена израза „министарство рата“ у „министарство одбране“. Психолошки осећај који оваква промена изазива је блаже емотивно осећање, мања одбојност и страх. Оваква врста прилагођавања реалности произвела је апсурдне ситуације, те је тако термин „црнац“ добио епитет расистичког, да би уступио место одредници „ Афро- Американац“, а термин „белац“ одредници „Кавкажанин“. Нелегални странци су сада „имигранти без докумената“, ватрогасци су „борци против ватре“(полно неутралан термин) а ђубретари „санитарни инжењери“. Бескућници су сада „стамбено флексибилне особе“. Уместо Божића, користи се неутрални термин „празник“.
Највећи недостатак оваквог резоновања је посредно ограничавање слободе говора, изражавања слободне мисли. Политичка коректност је подмукао начин за ограничавање основних људских слобода- слобода слободног мишљења и говора. Да ли ћемо можда почети и дела великих писаца да посматрамо кроз призму политичке коректности? И шта би онда преостало од вредности тих дела?
Уколико мислите да претерујем, ускоро ћете се уверити у супротно.
Пример екстремног израза овог политичког (језичког ) феномена смо имали прилике да видимо у Калифорнији. Наиме, гувернер Калифорније Арнолд Шварценегер забранио је употребу речи „мама“, „тата“, „муж“ и „жена“ у калифорнијским школама. У групи нових прописа везаних за образовни систем, Шварценегер је потписао и дозволу школским дечацима да иду у женске тоалете, као и обрнуто. Новим правилима је забрањено било какво "негативно карактерисање" хомосексуалаца, бисексуалаца и других "алтернативних начина живота". Тако су и речи за чланове породице забрањене, да се деца чији су родитељи или усвојитељи истог пола не би збуњивала. Из школског програма избачени су сви текстови који брак карактеришу као "институцију између мушкарца и жене", или пол детета "ограничавају" само на мушки и женски. Нови текстови укључиваће историјске фигуре транссексуалних, бисексуалних или хомосексуалних опредељења, а у предмет сексуално образовање је укључен и детаљан опис промене пола.
Новим правилима у Калифорнији је укинуто државно финансирање било каквог програма који не подржава сексуалну различитост, што укључује и хуманитарне организације при цркви. Обданишта, предшколске установе, јавне кухиње, склоништа, домови за старе и друге установе морају да се прилагоде новом кодексу, иначе ризикују да изгубе буџет.
Понашање родитеља и наставника такође је обухваћено изменом, па тако родитељ који у присуству хомосексуалног учитеља каже детету да је брак само за особе супротних полова, може бити тужен за сексуално узнемиравање.
Мислим да се лако да увидети да се феномен политичке коректности преобразио у своју крајност , те индиректно представља ударац на традиционалне системе вредности и породицу као основну јединку друштва. На делу је залажење државе у све области људског живота под изговором „заштите људских права“ (сличним изговором се оправдава интервенционизам), покушај преваспитавања чланова друштва, те самим тим монопол над свим аспектима људског живота.
У Србији је, на пример, у плану доношење закона који предвиђа изричиту забрану физичког кажњавања деце. Овако широко дефинисано, биће буквално схваћено. То значи да се не прави разлика између бруталног пребијања и обичног ударца. Овиме се деци даје власт над родитељима јер сама деца знају да ниједна казна није довољно ефективна, док се родитељу одузима могућност да дете васпитава по сопственим уверењима, чиме држава преузима ту улогу. Овакав закон јесте директно мешање државе у приватност грађана и покушај разбијања традиционалне породице.
Сви знамо да је једно од суштинских обележја тоталитаризма тежња одређених система моћи да своју доминацију и контролу прошире и на приватну сферу живота. Ова тежња се у тоталитаризму није испољавала искључиво као жеља властодржаца да у циљу лакше контроле руководе и приватном сфером, већ и да своју власт и идеју одржавају ширећи је благовременим профилисањем филозофског и политичког мишљења свих својих грађана, још од малих ногу. Тако се ствара идолопоклоничко друштво- и то је права позадина оваквих политичких потеза.

Медији и наметање осећаја ниже вредности

Медијска слика идеалног друштва, понашања, образаца идеалног мушкарца и жене допринела је стварању све већег броја несрећних, незадовољних и неприлагођених људи. Никада није довољно добро- увек можете боље. У интересу великих корпорација је продати производ који ничему не служи. Како би исти производ продали они се служе наметањем осећања незадовољства људима. Тако од људи праве конзументе непотребних ствари које их чине релативно задовољнима, иако је сам осећај незадовољства вештачке природе. Међутим, никада није довољно- у односу на манекене на телевизији нико од нас не изгледа довољно лепо, а у односу на глумце у серијама- урбано. Наметање вредности се врши преко серија и емисија које постепено мењају свест људи и рушећи традиционалне моралне вредности намећу вредности новог неолибералног света- исписујући нове таблице прихватљивог понашања. Наметањем нових вредности понашања истовремено исмевају старе. Стављени смо у ред пасивних посматрача, конзумената вредности на првом месту. Како сам Бжежински каже, особеност технотронског друштва је да се културно, психолошки, социјално и економски обликује под утицајем технологије и електронике. Сам Орвел у свом чувеном роману „1984“ описује негативну утопију будућности у којој појединац неће гледати телевизију већ телевизија њега. Ово се може двојако схватити- као наметање вредности и обликовање ставова и кроз контролу над приватним животима људи коришћењем прислушних урећаја, видео камера и телеекрана које већ велики градови поседују, под изговором борбе против криминала. О стварању униформног мишљења путем медија који не трпи никакву критику, не треба ићи далеко, довољно је погледати наше медије. Масовни медији су данас ефикасно средство у стварању идеолошке свести. Како примећује З. Видојевић, „улогу тајне полиције као вршиоца терора преузимају масовни медији који обезличавају појединца и програмирају га у складу с циљевима официјалне политике. Не страда тело, али страда душа и то неосетно и добровољно. То је врхунац ефикасности постмодерног тоталитаризма“.2
Сматрам да сам у довољној мери заголицао Вашу машту, те доказао да нажалост, у данашњем свету има доста простора за увођење неототалитаризма, који ће бити потенцијално опаснији од свих диктаторских режима у прошлости.
Треба имати у виду да је сама глобалистичка идеја, наметнута од стране англосаксонске западне цивилизације, запала у кризу, те је могуће прогнозирати повратак традиционалним вредностима и националним државама.
О свођењу традиционалних вредности на пуке интерпретације другом приликом.

Што се тиче Србије, сматрам да је најгоре решење пасивизација. Решење политичких манипулација и угњетавања слободног мишљења није повлачење у сопствени субјективитет; потребно је платити већу, личну цену, дати себе целог у одбрану начина живота за који верујемо да је исправан; јер баш то је суштина слободног мишљења и говора. Ништа се не може постићи, чекањем и прижељкивањем.
Борите се за свој став. Одважно, без страха. Да нас се не постиде ни преци ни потомци.


1 http://www.nspm.rs/granice-multikulturalizma/rat-protiv-tolerancije.html
2 З. Видојевић, Транзиција, рестаруација, неототалитаризам, стр. 320




http://www.vidovdan.org/arhiva/article2565.html


http://hriscanski-sabor-srbije.weebly.com/1058107710961082108611151077-107610721085107210961114108010941077.html