Raskid

Kada poteknu sve suze i sva nadanja izblede, da li se mozes setiti svoga lika u izmaglici prosloga vremena?
Trud, pakost, dobrota, vernost. Znaci li ista ijedna suza prolivena, ka njoj upucena, koja neizrecena ostade usamljena, neizrazena. Hoce li oprostiti ona moje misli sumorne i tuzne, hoce li znati koliko tesko mi je nocas bez nje?
Gde je, zapravo, ona? Zar je odista vazno? Telo zadrhtalo u tome casu, poput lista na ocekivanom povetarcu, osetivsi svoju nemoc i predosetivsi nova stradanja koja vecita jesu. Koleno utrnulo, negde zapelo, usmereno ka podnozju otislo, kicma povijena, lice tromo, bezivotno, samo se u tmini pojelo.
Zasto me muce ove isprazne misli koje nemaju svrhu ni valjanog porekla u imaginaciji mojoj vec samo u ceznji nerazumnoj i dalekoj? Nemo lice bese umrtvljeno, bezlicno, tesko, sumorno, tmurno. Odlutalo. Njena pojava razotkrivena rapsrsnuta, naga, bezlicna, beznadezna.
Znam da vise emocija nema koje se moje ceznje ticati mogu. Vidim bol i sazaljenje u ocima njenim, naprasno tako dalekim i tudjim. Nikada moje nisu bile. Vidim slepilo njeno koje odbija moja gluvoca nema. Ne cuh njene reci, vec mi oci govorase.
Ne mogu ih cuti ranije sada, sada nije dovoljno rano, sada je odvec prekasno. Trebao sam. Morao sam. Zahtevam da ih cujem ranije, preklinjem.
Cujem i ne razumem u cemu gresim, recite mi, preklinjem vas, umirite me odgovorom, udostojite me odgovora.
Njene oci ostase neme, nekada, za sva moja cula sem tihog predosecaja, snova, na koje se oslanjao nisam. Shvatam rezignaciju svoju koja razdire sebe u ponoru lazi.
Nestao u secanju njenom kasnije, ne ranije. Ne sada. Znamo oboje da je kraj. Kraj necega sto nema pocetka ranije, vec samo sada. Kraj samozavaravanja.
Mozda ipak zametak Istog?