Osnovna pretpostavka od koje se polazi u ovom ogledu jeste antiteza istine i politike. Kako Hana Arent ističe u svojim razmatranjima, ova pretpostavka “predstavlja opšte mesto“ , što bi označavalo nešto što je opšteprihvaćeno.
Istina se ne može tumačiti ako se pre toga ne ukaže na sam pojam istine, koji je, sam po sebi, diferenciran od politike. Ako se zapitamo zašto se ne može govoriti o odnosu istine i politike kao o dvema suprotnim stvarima, već se mora govoriti o međuzavisnosti, moramo prvo razjasniti pojam istine.
Ovde bih napravio malu digresiju. O pojmu istine se može govoriti na dva načina: može se govoriti o istini nezavisnoj od ovog odnosa, odnosno, nezavisnoj od bivstvovanja; a može se govoriti i o istini koju određuje bivstvovanje, ili koja nije moguća bez ovog odnosa sa bivstvom. Ako govorimo o ovoj prvoj, logičkoj istini, i kroz nju posmatramo odnos sa politikom, odnosno, sa političkom istinom, doći ćemo do zaključka da istina i politika nemaju puno toga zajedničkog. Može se reći da se politički život tiče nekih modaliteta vlasti ili moći. Kao što Hana Arent postavlja pitanje: “Da li je prava suština istine u njenoj nemoći, a prava suština moći u podmuklosti? I kakvom vrstom stvarnosti raspolaže istina ako je nemoćna u javnom životu, koji više nego ijedna druga oblast ljudskog života garantuje stvarnost postojanja rođenim i smrtnim ljudima- tj. bićima koja znaju da su nastala iz nebića i koja će posle kratkog vremena opet nestati u njemu? “
Ova pitanja svakako pogađaju suštinu- ako je suština moći u podmuklosti, a moć je neodvojiva od politike, trebamo se zapitati o samom značenju pojma podmuklosti. Ako pokušamo da definišemo podmuklost, doći ćemo do zaključka da je podmuklost nešto prikriveno, ispod površine, nešto neiskreno… podmukli ljudi bi, ovako shvaćeni, bili oni koji jedno govore, drugo misle, a, verovatno, treće rade. Dakle, dok držanju spram istine ili istinoljubivosti, odgovara iskrenost, doslednost, dotle politička istina podrazumeva podmuklost. Iz prethodnog uvida u tekst Hane Arent mogli smo zaključiti da, ako je prava suština istine u njenoj nemoći, onda je, ako bismo napravili tako grubu distinkciju, suština laži u njenoj moći.
Naravno, sama laž se kamuflira, ona postaje zvanična istina. U modernom društvu zabranjeno je dovoditi laži u pitanje; najednom laži postaju “činjeničke istine“, koje su samorazumljive i nedodirljive. Kao što je davno uvideo Aleksandar Koare: “Nikada se nije toliko lagalo koliko danas. Nije se lagalo ni tako bezočno, sistematično i ustrajno. Možda će nam reći da to nije ništa, da je laž stara koliko i svet ili, barem, koliko čovek, mendax ab initio; da je politička laž rođena kad i ljudska zajednica, kao što nas o tome, na pretek, podučava istorija.“ Ovde se može postaviti pitanje verodostojnosti tzv. istorijske istine, na koju se i misli u većini slučajeva kada se govori o činjeničkoj istini. Zloupotrebe u ovoj oblasti su brojne i čine se veoma mogućnim. Na ovom mestu prosto ne mogu a da ne pomenem jednu izjavu Vinstona Čerčila, datu za javnost, gde otprilike kaže: “Istorija će biti dobra prema meni pošto nameravam da je napišem.“ Mislim da ova izjava dovoljno ilustrativno govori o, u najmanju ruku, mogućoj sumnji u zvaničnu, istorijsku istinu.
Ovde mi pada na pamet jedan drugi autor, Nikolo Makijaveli, i njegova poznata maksima: “Cilj opravdava sredstvo.“ U njegovom delu “Vladalac“, nalazi se još interesantnih stavova, od kojih mi je posebno zanimljiv jedan drugi uvid: “Tiraniju stvara ili narod ili velikaši, prema tome da li jedan ili drugi od ova dva reda ima prilike za to; jer kad velikaši uvide da se ne mogu odupreti narodu, počinju ukazivati poštovanje jednome između sebe, pa ga učine vladaocem, da bi mogli, zaklonjeni njime, zadovoljiti svoju želju. Narod, opet, videći da ne može odoleti velikašima, poklanja naklonost jednome, i stvara ga vladaocem da bi bio zaštićen njegovim ugledom. Onaj koji dolazi na vlast pomoću velikaša teže se održava nego onaj koji dolazi pomoću naroda, jer ima oko sebe mnoge koji izgledaju da su mu ravni, te zato njima ne može niti da zapoveda niti da se prema njima ponaša kako bi hteo. Ali onaj koji dolazi na vlast narodnom naklonošću, sam je tu, te oko sebe ili nema nikoga ili ima vrlo malo onih koji nisu spremni da slušaju. Osim toga, nije moguće zadovoljiti časno i bez nepravde velikaše, već samo narod, pošto su težnje naroda časnije od težnji velikaša, jer ovi hoće da ugnjetavaju, a narod hoće da ne bude ugnjetavan. Dalje, od nezadovoljnog naroda vladalac se nikada ne može osigurati zato što ga je mnogo; od velikaša može zato što ih je malo.“ 1
Ali, šta bi svi ovi mislioci rekli danas, kada jsu laž i obmana dovedeni do savršenstva? Da li je bunt u ovakvim uslovima uopšte moguć? Kao što je uvideo Aleksandar Koare: “Nikada se nije toliko lagalo… U stvari iz dana u dan, minuta u minut, valovi laži plave svet. Govor, pisanje, novine, radio… sav tehnički napredak stavljen je u službu laži. Moderni čovek- pod tim mislimo na totalitarnog čoveka- kupa se u laži, diše laž, potčinjen je laži u svakom trenutku svoga života. “ 2
U masi se više ne može napraviti razlika između istine i laži; naravno pod pretpostavkom da međa još uvek postoji, jer ako pretpostavimo za trenutak da međe nema nastaje ipak strašna pomisao, da se svaki napor ka otkrivanju istine i ukazivanju na laži ili interpretacije, može razumeti kao traženje smisla u besmislu.
Čini se da je istina oduvek bila progonjena, a propovednici istine izvrgavani ruglu ili ubijani. To potvrđuje i Hana Arent: “Kroz celu istoriju, oni koji su tragali za istinom i oni koji su istinu kazivali bili su svesni rizika svoga poduhvata; sve dok nisu dolazili u sukob sa tokom sveta, oni su izvrgavani podsmehu, ali onaj koji je prisilio svoje sugrađane da ga uzmu ozbiljno, nastojeći da ih oslobodi neistine, dovodio je u opasnost svoj život: “Ako bi mogli da stave ruke na ( jednog takvog ) čoveka... , oni bi ga ubili“, kaže Platon u poslednjoj rečenici svoje alegorije o pećini. “ 3
Za razliku od Platona, koga Arentova ovde navodi, kasniji veliki mislilac Tomas Hobs se tešio postojanjem ravnodušne istine, odnosno istine koja ne smeta ničijim interesima, kao što je to matematička istina. Hana Arent navodi jedan odlomak iz Hobsovog dela, koji, između ostalog, ilustruje ovaj problem: “ja ne sumnjam, kad bi u tome što su tri ugla u trouglu ravna dvema uglovima kvadrata bilo samo nečeg što bi bilo protivno pravu gospodarenja nekog čoveka ili interesa ljudi koji gospodare, ne sumnjam da bi to učenje bilo, ako ne i osporavano, a ono bi spaljivanjem svih knjiga o geometriji bilo uništeno ako bi samo onaj kome je to u interesu bio sposoban da to učini.“ 4
Ovim uvidom, ne samo da se govori o moći laži i nemoći istine, već i o istorijskoj istini ili, tačnije rečeno, zvaničnoj, “činjeničkoj“ istini.
Svaka vlast, može se reći, počiva na mnenju, a ne na istini. Ali, da li je istina zaista apsolutno izvesna kao nezavisna, logička? Šta se događa sa filozofskom istinom kada se prezentuje masi?
Govor jeste ono što omogućava društvene odnose; i ne samo njih- usuđujem se reći da omogućava mišljenje. Ako bi pojmovi dobili druga značenja, time bi automatski manevar za racionalno i drukčije mišljenje bio ukinut. Pokušaću da ovu tezu argumentujem. Govor se sastoji iz niza pojmova. Kada pokušamo da izrazimo neku vrstu istine, mi se neizbežno zaplićemo u pojmove, ne primećujući da već sama istina polako postaje mnenje. Drugim rečima, činjenice koje iznosimo su neodvojive od naše subjektivne interpretacije; ovim ne diskvalifikujem činjenicu kao takvu, već samo skrećem pažnju na određene teškoće u razlikovanju, ili bolje je reći, potrazi za tom demarkacionom linijom koju je, sve većim uopštavanjem pomova, sve teže otkriti.
U drugom slučaju, ako istina jeste u zavisnom odnosu spram bivstvovanja, govor predstavlja neophodnost na putu ka istini. Po jednoj od psiholoških teorija, koju zastupa i naš poznati psihoanalitičar Vladeta Jerotić, čovek postaje ono što jeste u odnosima sa drugim ljudima. Čovek zavisi od nekoga ili nečega. O čoveku se ne može govoriti bez uplitanja u ovu mrežu odnosa, traženja identiteta, kroz i u vrsti, rodu kome pripadamo. Zašto dolazi do pretvaranja istine u mnenje? Zato što dolazi do zamene one Arhimedovske tačke oslonca, do promene horizonta; dolazi do skoka u iz jedne u drugu dimenziju, do skoka iz jedne u drugu vrstu bistvovanja.
Ako pretpostavimo međuzavisnost istine i bivstvovanja, shvatamo da sada bivstvovanje postaje to jedno, izvesno, nesumnjivo. Ovde se obrću ove dve sfere; na ovom mestu dolazi do zamene teza u postavljanju problema istine. Dakle, ako ovako posmatramo istinu, moramo je posmatrati kroz bivstvo.
Kako kontrolisati ovako shvaćenu istinu? Kontrolom misli, kontrolom uma. Sve počinje, naravno, od kontrole govora. Veličanstveni Džordž Orvel je davno, proročki napisao: “Kad jezik bude usavršen, Revolucija će biti gotova.“
Čini mi se da je namera svetskih vlastodržaca, odnosno porobljivača, da svoje robove, one pomoću kojih imaju pravo na slobodu, upravo osuđivanjem na neslobodu tih istih koji im slobodu obezbeđuju svojom neslobodom, ubede da je to za njihovo dobro. Znači, ne samo što su od ljudi, koji su rođeni kao slobodni, načinili robove, već ih usput ubeđuju da je to civilizacija.
Stvaranjem novih termina, a ukidanjem starih, stvara se, uslovno rečeno, novi jezik kojim se ne može izreći nijedna prkosna, buntovnička, revolucionarna misao. Time će tehnološka revolucija zaista ispuniti svoj zadatak- pretvoriće nas u robote bez prava glasa. Rečima kao što su ljubav, sloboda, jednakost, pravda treba promeniti značenja. Tako se sloboda svodi na slobodu da prodaš svoju radnu snagu kome hoćeš, jednakost znači isključivo jednakost pred zakonom, pravo na rad jeste čista mogućnost zaposlenja ali ne i garancija i td. Ovo je sistem koji “obučene oblači, a gole svlači“, kako kaže stara narodna poslovica. Politika je unela mnoštvo bolesti u jezik, jer što je izbor reči manji, manje je i iskušenje da se razmišlja.
Moć kontroliše svest ljudi, najviše putem uticaja mas- medijskih sredstava i njihove zloupotrebe. Navešću sad neke primere koje spominje Noam Čomski: “Nisu nam potrebni nikakvi dokazi da osudimo Sovjetski Savez zbog agresije u Avganistanu ili zbog podržavanja represije u Poljskoj; stvari se potpuno menjaju kada se čovek pozabavi američkom invazijom na Indokinu ili njenim dugogodišnjim nastojanjima da spreči političko rešenje izraelsko- arapskog konflikta, podrobno dokumentovanog, ali nedobrodošlog, pa prema tome, i nepostojećeg. Nisu potrebni argumenti za osudu Irana ili Libije zbog državnog terorizma; rasprave o znatnoj, a možda i dominantnoj ulozi Sjedinjenih Država i njenih saveznika u organizovanju i rukovođenju ovom pošasti modernog doba izazivaju samo užas i prezir zbog takvog kritičkog stava, a propratni dokazi, koliko god bili uverljivi, odbacuju se kao nevažni. Podrazumeva se da mediji i intelektualni časopisi ili veličaju američku vladu zbog predanosti borbi za demokratiju u Nikaragvi, ili je kritikuju zbog sredstava koje je upotrebila radi postizanja tog vrednog hvale cilja, ali se ne pružaju nikakvi dokazi da je to, zapravo, sam cilj tekuće politike. Dovođenje u pitanje patriotske mimikrije koja se krije iza svega ovog, za sada je gotovo nezamislivo, a kada bi do njega i došlo, bilo bi odmah pobijeno kao jedan vid ideološkog fanatizma, puki apsurd, čak i kad bi se potkrepilo obiljem dokaza- koje nije, bar u ovom slučaju, nimalo teško nabaviti.“
Ovde, već, dovodim ovo pitanje na klizav teren; čini mi se da pre nego što nastavim da se bavim problemom manipulacije mas- medijskim sredstvima, moram skrenuti pažnju na jednu od mnogih usko povezanih stvari sa ovom temom, a to je obrazovanje.
Čini mi se da se obrazovni sistemi razlikuju zavisno, pre svega, od uređenja društva. U kapitalističkim obrazovnim institucijama pravo na bolje obrazovanje poseduju isključivo pripadnici više klase, i eventualno, jako nadarena deca- pripadnici niže klase. U kapitalističkim obrazovnim sistemima, takođe, kao da se, umesto saradnje i kooperativnosti, podstiču negativne osobine ličnosti kao što su, uslovno rečeno, odsustvo brige za druge, nemoral, “takmičarski duh“, odnosno, borba protiv konkurencije i mnoge druge. Podstiče se “maraton“ među pripadnicima iste drištvene grupe, po principu “štapa i šargarepe“. Cilj autora ovih redova nije da banalizuje ovako krupno pitanje kao što je problem obrazovanja; cilj bi pre bio da se ukaže na reflektovanje vrednosti društva u kome ljudi žive na obrazovanje. Iako se dosta autora bavilo problemom razlike u delovanju na obrazovanje demokratskog, tj. kapitalističkog i nekog totalitarnog društva (zato se ovde ne bih suviše bavio kritikom staljinističkih i mnogih drugih totalitarnih režima o kojima je već dovoljno rečeno), ipak se čini da ti “nepristrasni autori“ ispuštaju iz vida da je, opet, uslovno rečeno, najveća razlika u stepenu očiglednosti ove težnje za nametanjem sopstvenih vrednosti, gde se stavovi manjine reflektuju na većinu, odnosno, na društvo kojim se upravlja.
Kao što sam već ranije pomenuo, jedan od naših istaknutih psihologa, Vladeta Jerotić, tvrdi da je čovek biće zavisnosti- ono zavisi od nekoga ili nečega. Zato je, čini mi se, razvoj ličnosti moguće posmatrati, uglavnom, samo kroz prizmu odnosa sa drugim ljudima, društvenu zajednicu i porodične odnose. Mnoštvo socijalnih razloga utiče na stavove određenih klasa i slojeva drištva- javljanje predrasuda, ekstremnih ideologija, najčešće se javljaju zbog slabe ekonomske situacije i nemogućnosti da svojoj deci pruže bolje uslove za život.
Ova mala digresija mi je bila potrebna zbog sledećih teza.
Treba pomenuti da živimo u svetu gde mediji kreiraju događaje, gde se uspostavlja “apsolutno dobro“, gde se uništavaju kulturne jedinstvenosti i tradicije, sve pod patronatom različitosti, demokratije i ljudskih prava. A, priznaćete, da odnos prema ovim stvarima u mnogome zavisi od obrazovanja, ali naravno zavisi i od mnoštva drugih faktora. Navešću sada još jedan odlomak iz knjige Noama Čomskog: “U kapitalističkim demokratijama postoji izvesna tenzija kada je reč o samoj prirodi vlasti. U demokratiji, u principu, vlada narod. Ali moć odlučivanja o najvažnijim oblastima života nalazi se u privatnim rukama, što ima dalekosežne posledice po svekoliki društveni poredak. Jedan od načina da se smanji pomenuta tenzija bio bi da se demokratski sistem proširi na investicije, organizaciju rada i druge oblasti. To bi dovelo do velike socijalne revolucije, koja bi, barem po mom mišljenju, dovršila političke revolucije ranijeg doba i realizovala neke od političkih ciljeva klasične liberalne misli na kojima su one počivale. Ili bi, pak, ova tenzija mogla da se smanji odlučnim odvajanjem javnog učešća od državne i privatne moći. “
Ova poslednja konstatacija je jako značajna, a istovremeno ukazuje da treba pažnju usmeriti na još nekoliko važnih stvari. Prvo se mora istaći, da ako pretpostavimo da je čovek biće odnosa, moramo mu pružiti priliku da u odnosima sa drugim ljudima ostvari svoje pravo da postane čovek. U današnjoj demokratiji, građani nisu učesnici, već puki posmatrači; zna se ko učestvuje, a ko je običan gledalac. Fenomen sportskih manifestacija možda najbolje pokazuje vezu između ovog globalnog poretka i rimskog carstva. Dešavanja na stadionima na kojima se odigravaju, primera radi, fudbalske utakmice prilično podsećaju na atmosferu na Koloseumu; jer dok su se nekad gledaoci identifikovali sa gladijatorima, tj. robovima, danas se gledaoci identifikuju sa timovima i zastavama. Zajedničko i jednima i drugima je što stvaraju privid- privid masovnog učešća. I dok se čoveku postepeno oduzimaju sva prava, pa čak i pravo glasa ( sudeći po apstinenciji koja raste), dotle se stanovništvu serviraju laži koje ga ubeđuju u njegovu sopstvenu slobodu. Na delu je predstavnička demokratija; i dok se nekad po grčkim polisima i gradskim trgovima otvoreno raspravljalo o politici, a u skupštini svi građani polisa imali pravo glasa, danas, određene interesne grupe zastupaju većinu ljudi koja “glasa“ za njih. Pravi reality show. Prigovor da stanovništva danas ima previše da bi svi neposredno ušestvovali u donošenju odluka je na mestu; ali je isto tako na mestu prigovor da manjina ne može da govori u ime većine, posebno zbog već pomenutog problema sa apstinencijom, koja se zadnjih godina drastično povećava.
Dakle, može se zaključiti da je odnos između istine i politike ambivalentan; naravno pod pretpostavkom da je istina neodvojiva od bivstvovanja. Politika, dakle, određuje zvaničnu istinu; ali istina o pravu ljudi, naročito racionalna istina, čini mi se, takođe ima svoje utočište; ona postaje problem kada pokuša da preuzme vodeću ulogu i da izađe iz dubine ljudskog uma na političku pozornicu.
Primer medijskih manipulacija se najbolje video pre, u toku, i nakon rata u Iraku. Operacija “Oslobađanje Iraka“, kako su je Amerikanci imenovali, posedovala je tu zanimljivu komponentu. Posle brojnih dezinformacija o navodnom “oružju za masovno uništenje“, koje navodno Iračani poseduju, “svetski policajac“ kreće u akciju, nesebično donoseći demokratiju i civilizaciju u varvarske zemlje. U jednom svakako daje svoj doprinos- uspešno oslobađa Irak od Iračana. Možda se na ovakve obmane i manipulacije odnosi ova tvrdnja Hane Arent: “Činjenička istina… je po prirodi politička. Mada se moraju držati odeljeno jedan od drugog, činjenice i mnenja pripadaju istoj sferi. Činjenice obaveštavaju mnenja, a mnenja, inspirisana različitim interesima i strastima, mogu veoma da se razlikuju a da još uvek budu legitimna dokle god uvažavaju činjeničku istinu. Sloboda mnenja je farsa sve dok nije garantovano obaveštavanje o činjenicama i dok činjenice kao takve nisu sporne. Drugim rečima, činjenička istina upućuje na političku misao upravo onako kao što racionalna istina upućuje na filozofsku spekulaciju.“
Ako činjenička istina, kao što kaže Arentova , zavisi pre svega od svedoka, i po prirodi je poltička, moguće je ne samo sumnjati u legitimnost istine, već se postavlja pitanje koliko su svedoci u stanju da objektivno “dožive“ istinu, bez lične, subjektivne iterpretacije? No, nezavisno od subjektivne ili političke interpretacije, ipak se teško može poreći postojanje činjenica, ili činjeničke stvari same po sebi, iako je demarkacionu liniju te vrste sve teže povući. Citiraću još jednom Hanu Arent, kod koje se može naslutiti sličan stav: “Ove i mnoge druge veće zapletenosti inherentne istorijskim naukama bez sumnje su stvarne, ali one nisu argument protiv postojanja činjeničke stvari niti mogu da posluže kao opravdanje za zamućivanje granica između činjenice, mnenja i interpretacije ili kao izgovor za istoričare da manipulišu činjenicama kako im drago. Čak i ako prihvatimo da svaka generacija ima pravo da piše svoju sopstvenu istoriju, mi ne prihvatamo ništa više sem da ona ima pravo da preuredi činjenice u skladu sa svojom sopstvenom perspektivom; mi ne prihvatamo pravo da se dira u činjeničku stvar kao takvu.“
Već izneti stavovi navode me na dva zaključka. Prvo, da bez obzira koliko zamagljena ta linija razdvajanja, ta demarkaciona linija između činjenica i interpretacije, bila- ona ipak postoji. Drugo, da tzv. sloboda govora u današnjem društvu nije ništa drugo do sloboda iznošenja mnenja koja su u skladu sa politički interpretiranim činjenicama, odnosno, političkom istinom, te stoga nije ništa drugo do pokušaj potpune kontrole misli.
Ovako shvaćeno, ideološko delovanje podrazumeva prikrivenost pravih ciljeva, kamufliranje, istovremeno putem demagogije zavaravanje širokih ljudskih masa, radi izazivanja pozitivnih osećanja kod mase spram ideoloških ciljeva koji su, navodno, javno proklamovani.
Čini mi se da bi u ovom ogledu, takođe, trebalo skrenuti pažnju i na etičke osnove politike, odnosno, u kakvom su odnosu politika i moral. Pitanje koje mislim da ovde treba postaviti je opet, indirektno, vezano za problem istine i politike. Da li je laž preduslov istine? Drugim rečima, da li “cilj opravdava sredstvo“?
Ovo pitanje se uglavnom odnosi na totalitarne režime, pošto su oni suštinski vezani za laž. Međutim, nameće se ovde još jedno pitanje. Naime, jasno je da postoji razlika između obmanjivanja i obmane koja uključuje samoobmanjivanje. Da li, dakle, ima bitnije razlike između svesne i nesvesne laži¬¬? Utvrdili smo da ima, pošto nesvesna laž uključuje samoobmanu. Da li onda ima bitnijih razlika između totalitarnih i demokratskih režima? Mislim da nema, pošto se oba zasnivaju na obmani, koja uključuje samoobmanu. Mada treba dodati da je samoobmana mnogo izvesnija u demokratskim društvima, ali, potpuno demokratskim društvima. Nešto slično pominje Arentova: “Konzervativna kritika masovne demokratije često ističe opasnosti do kojih ovaj oblik vladavine dovodi na međunarodnom planu- a da pritom ne pominje opasnosti svojstvene monarhijama ili oligarhijama. Snaga njenih argumenata je u neospornoj činjenici da je obmanjivanje u potpuno demokratskim uslovima gotovo nemoguće bez samoobmanjivanja.“
O tome kada treba lagati govorio je čak i legendarni Sun Tzu u svom delu “Umeće ratovanja“: “Zavaravanje protivnika je sastavni deo ratovanja. Kada ste sposobni, pretvarajte se da ste nesposobni. Kada ste jaki, pretvarajte se da ste slabi.“
Međutim, šta kada laž postane svakodnevnica? To pominje Koare: “No, šta ako rat, izuzetno, epizodno, prolazno stanje, postane večno i normalno stanje? Jasno je da će tada i laž, izuzetan slučaj, postati normalan slučaj, te da neka grupa, vodeći se i osećajući okružena neprijateljima, nikada neće oklevati da proti njih upotrebi laž. Istina za svoje, laž za druge, to će postati rukovodno pravilo i ući u običaje grupe o kojoj je reč. “
Ako ovaj stav primenimo na današnje stanje, shvatićemo da su svoji- elita na vlasti, podržana od strane vlasnika krupnog kapitala, a drugi- običan narod, odnosno, većina.
Dakle, ako uzmemo u razmatranje problem etike, čini mi se da bismo mogli reći da je apsolutna, religiozna etika nespojiva sa politikom, osim pod uslovom da postoji etika odgovornosti prema sopstvenim građanima. Etički paradoks predstavlja, na primer, činjenica da su kroz istoriju mnogi dobri ciljevi ostvareni upotrebom etički sumnjivih ili bar opasnih sredstava. Takođe, treba imati na umu da je nasilje najvažnije sredstvo politike. Maks Veber, poznati sociolog i filozof, pravi distinkciju između etike čiste volje i etike čiste odgovornosti. Moglo bi se reći da oni koji su zastupnici etike odgovornosti obraćaju pažnju na posledice svojih delanja. Na primer, Veber dosta ilustrativno govori o problemu dužnosti kazivanja istine: “Najzad, razmotrimo dužnost kazivanja istine. Za apsolutnu etiku, to je bezuslovna dužnost. Prema tome, zaključilo se da treba objaviti sva dokumenta, pogotovu ona koja terete vlastitu zemlju, i da na osnovu tih jednostranih publikacija treba priznati krivicu za izbijanje rata, jednostrano, bezuslovno, bez obzira na posledice. Političar će otkriti da se time neće unaprediti istina, već da će je naprotiv zloupotreba i razobručene strasti zamračiti; da samo svestrano i plansko ispitivanje sprovedeno preko onih koji nisu zaslepljeni stranačkim obzirima može dovesti do rezultata; i da svaki drukčiji postupak može imati takve posledice za čitav narod koje se decenijama ne mogu popraviti. Ali apsolutna etika uopšte ne pita za posledice. To je najvažnija tačka.“
Ne bih se previše udaljavao od okvirne teme, zato ću se u razmatranju odnosa etike i politike zadržati ovde, jer bi podrobnije istraživanje ove teme zahtevalo više prostora. Usput bih samo pomenuo još jedan meni zanimljiv podatak koji upravo govori šta se dešava kada društvo potpuno izgubi najosnovnije, humane, etičke norme iz vida, a usput pokušava da se igra Boga, dajući sebi za pravo da odlučuje o stvarima koje se tiču same prirode. Podatak spominje jedan od poznatijih autora, Ralf Eperson, u svojoj knjizi “Novi Svetski Poredak“. Ovaj podatak odnosi se na Narodnu Republiku Kinu u kojoj postoji zakon o kontroli rađanja i svođenju na jedno dete po porodici: “Stiv Mošer, diplomac univerziteta Stenford, radio je na svom doktoratu kada mu je bilo ponuđeno da svoje teze proveri na studijskom putovanju po Kini. Pristao je, i otišao da za izvesno vreme živi u jednom selu u južnoj Kini. Ono što je otkrio zapanjilo ga je. Evo šta se dešava kada žena rodi blizance: “Jedan zvanični službenik… zahtevao je da ona sama odabere koje dete će gajiti. Pošto majka nije mogla da odgovori, službenik je odlučio umesto nje i rešio se jedne od novorođenih beba.“ Praksa abortusa postala je toliko raširena, da je, prema podacima vlade SAD, u Kini obavljeno više od 78 miliona abortusa u periodu između 1971. i 1982 godine.“
Komentar je izlišan. Ljudskoj aroganciji nema kraja.
Ako se vratimo okvirnoj pretpostavci, antitezi istine i politike, iz svega navedenog pokušaću da dam neka lična zapažanja i zaključke.
Rešenje političkih manipulacija i ugnjetavanja slobodnog mišljenja nije povlačenje u sopstveni subjektivitet; potrebno je platiti veću, ličnu cenu, dati sebe celog u odbranu načina života za koji verujemo da je ispravan; jer baš to je suština slobodnog mišljenja i govora. Ništa se ne može postići “čekanjem i priželjkivanjem“ .
Što se tiče mase, “ona veruje u sve što joj se kaže. Treba se samo postarati da joj se to ustrajno kazuje. I postarati se da se laska njenim strastima, mržnjama, strepnjama.“ A masa- to smo mi.
Svi smo postali robovi, brojevi bez smisla, klonirani, kontrolisani. Robovi. Sve se više povezujemo elektronski a sve smo otuđeniji jedni od drugih. Ljudi su manekeni, proizvodi, bilbordi. Ljudi u 21. veku imaju mnogo toga ali ponajmanje sebe same. Na pomolu je nova vrsta ropstva- mentalnog ropstva. Ko smo mi? Kuda idemo? Znamo li svoj, lični identitet?
Čini mi se da kod čoveka postoji intenzivna potreba za grupnom pripadnošću, jer to jeste važno ne samo zbog njegovog samoodržanja kao živog bića, već je to i iskonska potreba čoveka. Ali, kako da čovek bilo šta danas promeni ili javno kaže, usput potvrđujući svoje postojanje, kada je, recimo, “i sama struktura medija tako satkana da izaziva konformizam prema etabliranoj doktrini. Nemoguće je izneti nove ideje ili neobične zaključke sa neophodnim uverljivim argumentima i dokazima u trominutnom prostoru između reklama ili u sedamsto reči. Za otužne i pobožne hvalospeve takav problem ne postoji.“
Svi polako postajemo deo svojevrsnog “melting pot“- a, u kome se dešava proces akulturacije i prividne multikulturacije koji će se sam preobražavati u procesu sjedinjavanja u jednu, opštu, kulturu. Stvoriće se univerzalni identitet, ali bez prethodno ostvarenog ličnog identiteta.
Da ne zaboravim, ideja “melting pot“- a je preuzeta iz naslova vodvilja koji se davao u Njujorškom pozorištu, čini mi se, 1909 godine. Autor komada želeo je da oda poštu velikom alhemičaru koji stapa i spaja svojim očišćujućim plamenom- Kelte i Latine, Slovene i Tevtonce, Grke i Sirijce. Ideja iz vodvilja je u međuvremenu postavljena na veću pozornicu- celokupnu zemljinu kuglu- a reprize, sada već bez aplauza, gledamo svakodnevno, ponekad u izvođenjima i sami učestvujemo; no, većina nas ipak ostaje samo publika.
Na kraju, ovo razmatranje bih završio jednom rečenicom Džordža Orvela: “Ako hoćeš sliku o budućnosti, zamisli jednu čizmu kako gazi ljudsko lice- večno.“
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар