Mултикултуралност и толеранција

Пише: Милан Дамјанац







Имајући у виду да изразе „мултикултуралност“ и „толеранција“ слушамо пречесто последњих девет година, сматрам да није згорег појаснити их, посебно због тога што се они у Србији злоупотребљавају зарад дискриминације већинског народа.

Европска Унија је настала на темељу међудржавне сарадње и признавању права и слобода свих народа. Често чујемо да је неопходно да испоштујемо „европске вредности.“ Узмимо у разматрање две кључне- мултикултуралност и толеранцију.

Толеранција има, уистину, слично значење као српска реч „трпељивост“. Она означава тежњу да се испоштује право на различитост другог човека. У политичком смислу, она подразумева толерисање, трпљење друкчијег мишљења и право на слободу говора. Наравно, треба поставити разумне границе толерисања друкчијег понашања. Слобода да се буде свој, у овом смислу, зависи од закона којим се прописује шта јесте или није прихватљиво понашање. Појам политичке слободе је могућ искључиво у држави која признаје основна људска права свим својим грађанима. Човек може бити тек онолико слободан колико не угрожава слободу другог човека.

Нажалост, код нас се толеранција често схвата као равнодушност. Бити толерантан не значи бити равнодушан. Бити толерантан значи да си спреман да поднесеш туђе мишљење, начин живота, понашање. То понашање не мора да ти се допада.

Бити толерантан такође значи да си и сам зрео као особа, те да као такав поседујеш особине и ставове који се разликују од туђих особина и ставова. Тек тада, када Ти јеси свој, можеш схватити туђи став и туђе Ја. Слично је и са друштвом уопште.

Пошто ми толеранцију или трпељивост схватамо као равнодушност, доносимо и погрешан суд, шта јесте или није толерантно понашање. Већ смо рекли да се слобода појединца креће искључиво унутар законских права. Тако је у свим западним земљама. Када се једна опозициона странка јавно залаже за признање сецесије дела државне територије, она самим тим крши Устав Србије као највиши правни акт земље. У западним земљама, овакво кршење Устава и закона кажњава се драконским мерама. Не само то, већ сваки грађанин има право да тужи поменуту странку или појединце због наношења душевног бола и кршења закона. Одговорни људи ове странке нам тврде „да је Устав лош те да стога имају право да га не поштују“. Занимљиво гледиште. Замислите да се мени не допада неки закон те га прекршим. Полиција и судство ми не могу ништа, пошто ја сматрам да је закон лош. Карте на којима је приказана „Република Војводина“ нећу ни коментарисати.

Такође, можемо размотрити и кривичну пријаву „за позивање на расну, верску и националну мржњу" против Добрице Ћосића која је поднета ових дана. Не бих се дуго задржавао на овој теми, пошто је Душан Вучковић дао сјајан коментар у тексту „Титоистички ропац“, који можете наћи на Десној Мисли. Међутим, треба рећи да је невероватно да се уметност, па самим тим и књижевна дела посматрају кроз лупу „говора мржње“.





Овакво посматрање може довести искључиво до злоупотреба и до идеолошке подобности. У том случају, једини је лек да половину светских романа и већину највреднијих- спалимо. Додуше, то је већ чињено али у неким другим временима и у неким друкчијим друштвеним уређењима из којих дотичне госпође вуку идеолошке корене. На страну што бисмо по истој основи могли да осудимо и те две даме, и све припаднике "друге Србије", пре свега Петра Луковића, на вишегодишње казне затвора. Њима је свака реченица пуна мржње према српском народу, а Ћосића туже због једне упућене албанском, и то извученом из контекста. Још само да дотични „комитети“ спроводе саслушања и утисак ће бити потпун.







У Србији, нетолеранција и дискриминација су врло изражене. Нетолеранција према људима који друкчије мисле од „европејаца“ је постала друштвено прихватљива. Политичка подобност је главни услов за добијање или задржавање радног места, а медиокритетство главни услов друштвене прихватљивости уопште.

Размотримо сада појам мултикултуралности. На колективном плану, културна посебност се узима као образац понашања, обичаја неког друштва. Мултикултуралност представља мирну коегзистенцију више различитих културних образаца. Нажалост, ми мултикултуралност схватамо као акултуралност и осећамо стид пред нашом културом и обичајима. Овакво понашање и негирање себе, један је од корена аутошовинизма и еврофанатизма код Срба. Стога, некритички прихватамо туђе културе и обрасце понашања. Треба само погледати колико се бринемо за свој језик. Српски језик се систематски протерује коришћењем туђих израза, да је већ данас готово непрепознатљив и не личи на језик српских писаца који су живели и стварали почетком двадесетог века. Српско писмо, ћирилица, је готово протерано из Србије. Помама за страним речима и изразима достигла је неслућене размере. Корен свих наших проблема је што се стидимо себе.

Замислите када би нека западноевропска нација, на пример Француска, исказивала своју мултуикултуралност тиме што би одустала од своје културе и прихватила англосаксонску. Замислите када би све државе чланице Европске Уније биле униформне. То онда није јединство различитости. Европска Унија је, по дефиницији, јединство различитости. Ми Европску Унију треба да обогатимо нечим новим, нечим својим а не да, потпуно некритички, прихватамо туђе. Ми смо Срби, имамо свој језик, писмо, традицију, историју. Ми нисмо Американци. Наша историја није њихова и никада неће ни бити, ма колико се ми трудили да постанемо 51. држава САД-а.

Мноштво различитих народа и култура јесте највеће богатство човечанства. Мултикултуралност претпоставља постојање мноштва култура, као што и сам појам каже. Као што је појам „хладно“ бесмислен уколико нема појма „топло“, или појам „зла“ уколико не би било појма „доброг“, тако је и постојање српске државе бесмислено уколико не би било српског народа који баштини српску културу. У том случају, можемо променити име државе у „Пенсилванија“ и прогласити да је „живот закон“. Били бисмо први у модерном свету који су сами пристали на асимилацију.



Дакле, у досадашњем разматрању утврдили смо да погрешно разумемо појмове „мултикултуралности“ и „толеранције“. Уместо да потврђујемо своје сопство, своју културу и традицију и тиме обогатимо европску културу и традицију, ми се своје културе одричемо, и то управо под изговором да смо "толерантни". Тиме потврђујемо да смо нација без сопственог идентитета.

Врло важну улогу у процесу обнове и доградње српског идентитета и опоравка српског народа имају министарства културе и просвете, као и медији. Медији са националном фреквенцијом морали би да прилагоде програм културним и обрзовним садржајима већинског народа. Као што свака национална мањина има право на програме на сопственом језику са сопственим образовним емисијама које промовишу особеност тог народа, тако и српски народ мора имати иста права. Српски народ је државотворни народ који је у тешкој ситуацији али не и безизлазној. Сви се морамо потрудити на индивидуалном плану да очувамо сопствену традицију и језик.

Толико бар можемо.