Свет у коме је најчаснија водитељка без гаћа

Пише: Милан Дамјанац

Ова невероватно симпатична прича о премијеру и вицепремијеру и њиховим свађама толико забавља да је то тешко речима исказати. Почевши од намештања, преко „изненађења фрапантним открићима“, до изигравања „страшних“ државника који држе сву моћ у својим рукама. Ма невиђено, не зна се ко је интересантнији. Да је Вучић надиграо Дачића, свима је јасно. Опет, уколико то не капитализује изборима, народ ће брзо све заборавити и зато је Дачићу сада циљ да агонију продужи, а Ђиласу да се избори што пре десе, а након њих ето нама још европских мостова по Србији са фантастично скупим пилонима.

Е сад, некако ме овај сукоб Ивице и Вучка (или Марице, како вам воља), који при томе константно покушавају да, на путу ка бакиној шуми пуној опасности и злих вукова, поставе један другом ногу како би само један изашао из шуме „жив“ невероватно забавља. Забавља не зато што једни другима подмећу ногу и што је Вучић елегантно незаинтересован за питање Космета, а Дачић постао већи Европљанин од Чеде, већ зато што је то слика и прилика српске политичке сцене. Покушавам да замислим ситуацију у којој једна странка сама води владу, а и тада видим борбу за превласт, подметање ногу и намештања. Тако је како је. Срби воле моћ, али не воле да је деле. Код нас постоји само један победник који своју моћ стално мора да „чува“ од њему сличних који би ту моћ хтели за себе.

Зато нам је држава у оваквом стању. Кога брига шта наши политичари договарају са албанским политичарима у Бриселу, док им Кетрин Ештон кува кафе и служи ратлук у финој кућној атмосфери, када можемо да се забављамо јефтиним циркуским триковима наших политичких и медијских елита. Сада је ваљда најбитније ко се видео с ким, ко је издао државу, ко је неподобан а Космет и дешавања око њега и та врста издаје која се континурано већ годинама догађа више није важна… Зар се неко заиста искрено може згражавати над поступцима оног који се извукао са кофером? Оног коме је једино стало до рејтинга странке, па је час мало патриота а мало европејац? Или можда оног који глуми Путина у Србији? Немам ја ништа против, само што ме уклањање једног споменика неће убедити да је неко Путин без обзира што одобравам тај чин. Уколико тако уопште и остане. Дај Боже да нас разувери и покаже да има снаге да помогне свом народу јер је то једино коришћење моћи које би оправдало њену акумулацију.

И док ми причамо ко је кога боље „наместио“, у Војводини се ствара нови идентитет, а Нови Сад је пун графита који позивају на сецесију северне Србије. На прошлом попису билборди су били пуни порука о стварању новог, војвођанског идентитета. И шта? Ништа. Нити ико размишља да такви подухвати коштају и да је такве билборде неко морао да плати нити шта таква порука значи за Србију. Уместо што се препиру око акумулације моћи, наши би политичари могли да учине нешто добро за земљу. Кога брига ко је надјачао кога, ко је главни „баја“ и шериф, када ми и даље живимо у држави без државе. Опет, никад се не зна, можда ме неко од наших политичара изненади и покаже снагу државе.

За сада, нису ме убедили да желе ишта сем новог мандата, а опет и такви су бољи од претходне власти. Вучић је похапсио пар криминалаца, кумовао уклањању споменика што је већ више него што сам очекивао. Може ли више од тога? Видећемо. Можда може и мање.

Оно што заправо највише боли, и оно због чега је српска политичка сцена толико занимљива је трка у снисходљивости. У свету у коме се инаугурација америчког председника преноси на свим светским телевизијама, а управници удаљених провинција одлазе на поклоњење, носећи поклоне из својих забити са само једном жељом – да им добри Император одобри још пар година владавине у својим провинцијама ми смо принуђени да уживамо у карикатури тог обасца понашања. У Србији чак и издајници су карикатуре. Наши политичари, као и сви остали, иду на поклоњење Императору у Вашингтон. Међутим, оно што их издваја од осталих је што се они још и хвале па и утркују ко ће више, боље и чешће. Ударна је вест да је овај или онај наш политичар, премијер или вицепремијер био на банкету у Вашингтону, пио виски са „угледним чланом администрације“ (вероватно кафе куварицом) или вест године, да је разговарао са новим државним секретаром.

Све је то пропраћено пригодним фотографијама из кафане. И после се питамо како је водитељка без гаћа могла да се догоди премијеру. То је само логична последица кичерајске и естрадне политике. Ма наши политичари не само што пузе него се тиме и хвале да народ види ко може највише да се понизи „за добро државе“. Понижавају се они за добро њихових позиција. Не иду они тамо да изложе своје већ иду по туђе мишљење, а то је, признаћете, велика разлика. Затим се врате у земљу па нам, попут Дачића, објашњавају реалност пошто ваљда ми ту реалност не разумемо. Ма ко год се врати преко Атлантика види реалност другачије, чудо једно.

Најинтересантније од свега је што бих их ја потпуно разумео да су ово радили пре десетак година када су САД још увек биле у пуној снази. Али сада, када је њихова снага у опадању оволико понижавање може бити једино услед анахроне политике и свеопштег издајничког фолклора у Србији који је присутан у медијској и политичкој елити. Пуна земља „реалиста“ који се осећају ужасно храбри и обавезни да народу саопште тешку истину. Међутим, истина је, као и обично, далеко простија. Истина је да је тим громадама српског медијског и политичког простора који верују да говоре за добро народа много теже да себи саопште истину а то је да учествују у свесном обмањивању свог народа, да учествују у његовом преваспитавању, и да су још за то добро плаћени од стране државе што нашу срамоту чини још и већом.

И док они по Вашингтону траже своје мишљење, а по Србији нас убеђују да се са албанским политичарима са Космета морају договарати, заборављају само једну ствар. А она доста говори само што је се ретко ко сећа. Након посете Хилари Клинтон Косову, пре пар година, догодио се судбоносни сусрет – Хилари је упознала обичну државну службеницу Јахјагу, која јој се учинила подобна и проамерички настројена. Након неког времена, та непозната службеница постаје председница тзв. Косова. Ето то је прича о преговорима, и то је суштина. За име Бога, са ким то наши политичари преговарају?

Хајде мало и ја да проговорим о реалности. Прекините, за име Бога, ову шараду, прекините преговоре са касапима, службеницима и небитним људима из мафијашких подземља. Преговарајте са онима који су тај и такав криминални рај на Космету успоставили и договорили, прекините понижење ове земље, не мажите нам очи- нисмо сви слепи и глуви иако се медији труде да нас таквим направе.

Дајте мало куражи, политичке позиције ћете погубити свакако и да јесте и да нисте снисходљиви пошто ће се увек наћи неко снисходљивији од вас да вас замени. Престаните са естрадном политиком, са глумљењем локалних шерифа, певачких звезда, зато што све више личите на мапет шоу. Уствари, личите на кућу „Великог брата“ или на „Фарму“, како вам воља. И после се чудите водитељки без гаћа? Зашто, да није можда пољуљала углед премијеру? Пазите, та изјава прети да постане најсмешнији виц у Србији. Истина је да је српска политичка сцена уз помоћ медија пре пар година успоставила, а сада само одржава један естрадни систем власти и понижавања сосптвеног народа. Неретко му се чак политичари које је он бирао смеју у лице, као да је народ малолетан и приглуп. Зато је водитељка без гаћа последица такве политике у којој премијер трчи на сваку телевизију у на сваку емисију без обзира на карактер и природу исте, како би увећао свој рејтинг и учествовао у естрадном новинарству. Зато је слика и прилика такве политике и понашања огољена ствар, онако природна, вулгарна и проста. Зато је и само Дачићево лице у том тренутку говорило да је наш премијер учесник „Великог брата“ или „Фарме“. Гаће су, заправо, у целој причи спале, и остала је само истина, свиђала се она некоме или не. А истина је, као и обично, гола и на дохват руке.

Каква је порука у Николићевом руковању са Хашимом Тачијем?

Тзв. Председник Србије Томислав Николић се на церемонији устоличења новог поглавара Римокатоличке цркве срео и руковао са Хашимом Тачијем који се налазио међу осталим „шефовима држава“.

Прошле године је на сва уста критиковао Бориса Тадића због истог чина. Какву поруку шаље народу Србије руковањем са вођом шиптарских терориста који је оптужен за трговину органима заробљених Срба?

Небојша Малић

Небојша Малић, политички аналитичар:

Право питање није какву поруку Николић шаље народу. Она је већ дуго итекако јасна. Од отвореног гажења предизборних обећања, преко серије поклоњења иностраним господарима, до „преговора“ о предаји са „Косовијанцима“ и руковања са српским крвницима, и председник, и премијер и заменик премијера народу говоре једне те исте: да га презиру, да је немоћан, да је бедан и ништаван.

Да је коњ, којег они везују где им газда каже.

Право је питање, међутим, хоће ли Срби прихватити овај нови, наметнути идентитет марве.

А ако неће, какву ће поруку они послати оваквој власти, и на који начин.

Милан Дамјанац:

Питање Космета улази у завршну фазу. Ускоро ће доћи до признања сецесије, а руковање представља подршку Србије на том путу. То је нажалост наставак погубне политике бивше владе која ће Србију довести на ивицу пропасти. Након повлачења Србије са Космета у сваком виду, Србија ће учинити исто што је учинила у Книну, остављајући своје сународнике и лојалне грађане терористима на милост и немилост.

Милан Дамјанац

То је највећи злочин коју власт може починити према сопственом слуђеном, бедном и сиромашном народу који константно обмањује причама о бољој будућности која никада неће стићи. Признање тзв. Косова као независне државе отвориће друга жаришта у Србији, а Срби ће на крају и изгубити своју државу.

Све се чини ради опстанка на власти и сулуде идеје да ће давањем Космета Запад коначно оставити Србију на миру. Нажалост, то ће само погоршати углед и позицију Србије. Када српски председника, премијер и вицепремијер преговарају са терористима, тада се шаље јасна порука- Србија више није држава.

У овој капитулацији државе учествују сви, од политичких, медијских до интелектуалних елита. О свему ће судити време, а бојим се да за Србију долазе још тежи дани. Политичка елита Србије стално проналази нове начине да падне још ниже и да још више изда националне интересе. Уколико се овако настави, ускоро ће српски народ бити сведен на обичан статистички податак, а тада више ништа неће бити важно.

Александар Павић, политиколог:

Александар Павић

Јасно је да Томислав Николић ништа сам не поручује. Шта би то једна марионета имала да поручи?

Али – та марионета се користи да би поручила српском народу и држави да је убијање и касапљење Срба сасвим прихватљиво, да чак доноси и „бенефите“ и „демократски“ углед, широм отворена врата у Бриселу, Вашингтону, Лондону, Берлину.

Такође се марионета која се одазива на име Томислав Николић користи да би се српском народу и држави поручило – ништа не вреди ни ваш устав, ни ваши закони, ни ваша држава.

Важи оно што ми прогласимо да је добро, а „председник“ може бити само онај коме честитамо „победу“ три сата пре затварања биралишта.

Нема вредности оно што вам „ваши“ (а уствари наши) политичари обећају – они су се одавно већ обавезали нама, испуњавају само та обећања, и скачу кроз све обруче које поставимо испред њих.

Бранко Жујовић, новинар:

Порука је да државе у Србији више нема

Значајан број Срба сматра да ће легализацијом отимачине, односно српским признањем албанске лажне државности на Косову и Метохији, ишчезнути сви економски, а са њима и остали проблеми. Српску политичку свест као црева развлаче пси медијског рата. Свест тог дела нашег народа фокусирана је на ову деценију или на последњих неколико година. Она политичка дешавања и појаве не тумачи у ширем контексту.

Тај део јавности одавно је заборавио да од четири милијарде долара помоћи није било ништа, да је Црна Гора иступила из заједничке државе, као и да генерал Ратко Младић и председник Радован Караџић нису били последње препреке Србије на путу ка ЕУ, како се тада тврдило и чак обећавало. О крчмљењу националних ресурса да не говорим!

Рукујући се са Хашимом Тачијем, Томислав Николић поручује нам да државе у Србији више нема. Државник се не рукује са терористом.

Када пружите руку бићу које је врло аргументовано било оптужено за учешће у убиству двојице полицајаца, 25. маја 1993. године код Глоговца, онда престајете да будете морални ауторитет за породице тих људи и за сваког свесног човека. Да не помињем убиство полицајца од 17. јуна 1996. године, на путу Косовска Митровица – Пећ, у коме је учествовао Тачи са Јакупом Нуром, Авнијем Нуром, Самијем Љустакуом и Бесимом Рамом, као и напад на избеглице, смештене у касарни „Милош Обилић“ у Вучитрну, 21. септембра исте године.

Бранко Жујовић

Уосталом, Тачи је јула 1997. године био правоснажно осуђен од суда у Приштини на десет година затвора, због тероризма. Потерница за њим издата је фебруара 1998. године, а колико се сећам 2003. године, што би за данашње српске политичаре на власти и јавност требало да буде много значајније, потерница за Тачијем била је чак проширена због почињеног геноцида.

Рукујући се са таквим бићем, председник Томислав Николић шаље најгору могућу поруку управо онима, којима је обећавао заштиту пре избора: обичним људима и њиховој деци. Поручује им да циљ оправдава свако средство. Будите као Хашим Тачи и бићете успешни, вољени и поштовани у друштву ком стремимо и које градимо! Сила тог друштва јача је од ваше вере, знања и поштења. Она Бога не моли и зато јој се приклоните.

Николић неуверљиво глуми књаза Милоша Обреновића, с том разликом што је Србија у време Обреновића, са променљивим успехом, а захваљујући Руском Царству, стално напредовала. Не само територијално, него и на свим другим пољима. На крају, поменуто руковање је камичак у мозаику „нормализације односа“ са нелегалном албанском државом на Косову и Метохији.

Оно што мене брине, јесу економски и морално уморни Срби у Србији. Њих је све више и за њих, у таквом стању, руковање с терористом јесте чин неумитне, чак неопходне реалности. Не можемо се љутити на те људе који не могу да поднесу историјски притисак, не познају ситуацију и не желе да се боре. Треба аргументовано и са пуно љубави и разумевања да им предочавамо чињенице.

Руковањем са Тачијем, Николић се на унутрашњем плану обраћа управо њима. Нити је он жртва, како би да се представи, нити су Срби којима се обраћа губитници. Када Срби то превдладају у главама и схвате да су достојни слободног живота и принципа, као и да је у историјским процесима потребно играти на дуге стазе, а не за мандат – два, ово руковање постаће то што и јесте: срамотна фуснотица у уџбеницима историје.

Милинко Милинчић

Милинко Милинчић:

Порука српском народу је да њиме владају болесни полуумови којима није место у политичком и друштвеном животу већ у лудници. Руковањем са терористом и касапином Тачијем који је директно и индиректно одговоран за масовна убиства и стравичне злочине над Србима Косова и Метохије, Николић на себе преузима одговорност за те стравичне злочине почињене над Србима а за које до данас нико никада није кажњен.

Крв многострадалног и мученичког српског народа од јуче није само на рукама касапина Тачија већ је и на рукама Томислава Николића. Крв невино побијеног и зверски уништаваног српског народа је на рукама целокупне данашње башибозук евро-атлантске елите којој је на челу бар номилно мастер дипломац из Бајчетине.

И гле чуда! Не беше бољег места до Ватикана да две змије, она шиптарска и ова српска заиграју своје змијско коло сеирећи над српском крвљу, приносећи господару коме служе  још једанпут Србију на жртву.

Јелена Бркић:

Након прекршеног буквално сваког предизборног обећања, није никакво изненађење последње порицање сопствене изјаве Томислава Николића „да се он никада не би руковао са Тачијем (у тренутку када је то први урадио Борис Тадић), јер постоји основана сумња да је исти извршилац најтежих злочина над Србима“. Како смо се више пута уверили да реч буквално свих политичара, који харају Србијом последњих 20 година, не значи ама баш ништа, само је питање дана када ће уцењена власт у Србији и званично признати независност окупиране јужне српске покрајине и поклонити јој чланство у УН.

Јелена Бркић

Лично понижење које доживљава сваки званични представник Србије који пружи руку убици, не може се мерити са понижењем које се у том тренутку нанесе сваком грађанину наше „државе“. Све док се политиком у Србији буду бавили само љигави људи, без части и првенствено личног достојанства, отаџбину ће нам комадати коме год то падне на памет.

Са друге стране, непоштовањем највишег закона државе од стране званичних представника, народу се даје на знање да у овој банана држави свако може радити шта год хоће, само ако је уперено против интереса нашег народа. Исти тај народ потпуно свестан хаоса и пропасти, али не и узрока (јер му се годинама испира мозак путем окупираних медија), незадовољан и гладан, чека. Чека да се појави бар трачак светлости у мраку и било која опција другачија од безалтернативне пропале ЕУ, која нас третира као најобичније магарце машући нам испред носа неким ДАТУМОМ, званим шаргарепа.

Зато опет апелујем на све патриотске организације, да превазиђу неспоразуме, окупе људе, направе стратегију за опоравак Србије, са конкретним плановима и програмима, формирају Владу у сенци и покушају, не бирајући средства (јер их ни окупатор не бира), да покрену један нови талас који ће герилски ширити истину међу успаваним Србима. Апелујем и на сваког појединца, који је свестан и где се налазимо и зашто, да шири истину где год може, сваком рођаку, познанику пријатељу, лично или преко интернета. Народ се мора освестити, а не треба му много, пуно се незадовољства и несреће накупило.

Апелујем и на подршку свакој речи, акцији и делу усмерених против овог накарадног окупационог система који нам разједа Србију! Или ћемо се сви ангажовати, сложити и удружити, или ћемо за неку годину вадити пасош и тражи визу за улазак у Нови Сад!

Весна Веизовић:

Весна Веизовић

Да ли се Николић руковао са Тачијем, Готовином или је отишао на поклоњење гробу Анте Павелића нама је потпуно свеједно. Тај човек је до сада показао колико је бескрупулозан и да нема ни части ни образа, нити заслужује да носи титулу Србина. Народ Србије њега више не посматра као  свог председника већ као свог џелата.

Сви смо се смејали, али нас је истовремено било и срамота због Тадићевих извињења, јер је на своју руку се извињавао Хрватима што су протеривали Србе из Хрватске, мислили смо да се не може ниже спустити један државник. Међутим ово што ради Томислав Николић, који је и сам својевремено критиковао Тадића, је незамисливо. Србски народ посматрајући ова недела има утисак да је у ноћној мори из које не може да се пробуди.

Цео свет нам се подсмева, уживају гледајући какве западне послушнике имамо на власти. Не морају ни да издају наређење, садашњи властодржци већ унапред раде. Ова земља је сломљена, народ изгубљен, Николић са својом клапом ради за личне и стране интересе, а нама је послата порука да смо будале.

https://www.vaseljenska.com/vesti/kakva-je-poruka-u-nikolicevom-rukovanju-sa-hasimom-tacijem/

Да ли је „Друга Србија“ нови српски идентитет

Пише: Милан Дамјанац

Када се сучеле два културна и национална идентитета, победу односи јачи културни модел. Већа и снажнија култура обично има предност над мањом у контексту широког прихватања, што, наравно, не значи да мања култура нестаје. Она преживљава као субкултура управо из потребе да се као нешто забрањено негује и чува као алтернатива постојећем победничком систему. Међутим, оно што је одлучило победника и владајући културни модел у Србији је нешто друго. Новац и стратегија. Утицај западног фактора на сваку владу Србије и монопол у медијима омогућио је другосрбијанској политици простор, време и метод за деловање. Онај ко контролише масовне медије, контролише перцепцију прошлих, а самим тим и садашњих догађаја. Тиме се конструише будућност народа. Одлука о нашој будућности је већ донета ван наше земље и зато је било потребно да се народна перцепција прошлости и садашњости промени. Народ који има херојску прошлост и поносну садашњост не може да нема будућност. Зато се перцепција морала променити, западно гледиште ствари се морало наметнути и добити подршку званичне државе, чиме би другосрбијанство постало званична српска државна и национална политика.

Снагу медија у овом конектсту је илустровао добрим примером Ноам Чомски говорећи о манипулацији америчким јавним мњењем:

„Такође је неопходно у потпуности фалсификовати историју. То је следећи начин за превазилажење оних болесних инхибиција, тако што ћемо учинити да изгледа како кад ми нападнемо и уништимо неког, уствари, штитимо и бранимо себе од крупних агресора, чудовишта и томе сличног. Након Вијетнамског рата постојао је огроман напор да се реконструише историја. Превише људи је почело да схвата шта се дешава… то је било лоше. Било је потребно реаранжирати те лоше мисли и повратити некакав вид здравља, наиме, прихватање да је шта год ми урадимо, племенито и исправно. Ако бомбардујемо Јужни Вијетнам, то је због тога што бранимо Јужни Вијетнам од некога, наиме, од Јужних Вијетнамаца пошто никог другог тамо нема… али ово је истина за сваку тему… Блиски Исток, међународни тероризам, Централна Америка, шта год било – слика света која је представљена јавности има само најудаљеније везе са стварношћу“. (1)

Најважнија изубљена битка

Ова „представа као стварност“, како је Чомски зове, одиграва се уз помоћ медија и тзв. интелектуалне елите, која заправо служи да би народу личним печатом дала до знања да су медији у праву. Тако „коментатори“ и гости у српским вестима и дневницима не играју улогу „експерата“, већ преносилаца порука које су већ више пута поновљене на том медију. Највећа је истина да „много пута поновљена лаж постаје истина“. Стога је улога коментатора да разговетно износе мишљење медијског мејнстрим извештавања, што од њега чини медиокритета. Улога већине писаних и електронских медија у Србији била је јасна и предодређена – промена свести српког народа. За разлику од америчког, српски народ мора да верује да је све што Срби ураде (или су већ урадили), погрешно и злонамерно. Како би се овај контрукт остварио, морала су се уложити значајна средства, пре свега финансијска и логистичка.

Наравно, крајњи циљ је био стварање директне и јасне везе са државом, што недвосмислено указује на чињеницу да се желело да другосрбијанска политика постане званична српска државна политика и, као мејнстрим, постане недодирљива, а њени поштоваоци заштићени и поштовани. Наравно, поштоваоци нису исто што и спроводиоци. Спроводиоци морају добити шире друштвено признање за минули рад. Отуд председник републике дарује директора једне од телевизија Сретењским орденом. То је само доказ да је у питању стварање везе са државом и победа једне нове, нажалост, не изворно наше културне политике, која ће променити схватање нашег националног идентитета.

Нажалост, ову најважнију битку смо изгубили – овакво схватање историје и садашњости биће присутно не само у медијима већ и у школским и факултетским уџбеницима, овог пута званично и неопозиво. Стога се и деловање субкултуре изворног српског идентитета премешта на алтернативну медијску сцену и потпуно је изопштено из сфере видљивог и мејнстрима. Нови српски идентитет, који је малтене наметнут Србији, имаће озбиљне последице по будућност народа и нације. Док већина идентитета настаје на разлици у односу на имагинарног Другог, дотле другосрбијански идентитет настаје на разлици у односу на постојећег Првог, чиме се од Срба ствара шизофрена самомрзећа маса људи која константно у себи види разлог за презрење и самомржњу. Како Коковић каже: „Људи једноставно осећају потребу за идентитетом који ће их разликовати од других људи. У настојању и страху да не изгубе идентитет, они сами изграђују разлике. Без разлике нема идентитета, јер разлике уз једнакост конституишу идентитет. У персоналном идентитету те једнакости и разлике су видљиве голим оком: начин одевања, начин исхране, навике, говор…“. У овом конектсту, моменат одношења смо ми сами. Како Хјерм каже, национални идентитет је заснован на уверењу о заједништву са одређеним скупом људи и разлици у односу на друге скупове људи.

Идентитет, али туђи

Нов српски идентитет се гради на презиру према старом, према себи самима. За разлику од осталих идентитета, који се заснивају на разлици у односу на спољашњег Другог, наш се заснива на разлици у односу на унутрашње Ја. Међутим, то је једино и могло да се очекује. Тражење културног идентитета је функција културе, а сва дешавања у последњих дванаест година могла су једино да изроде овакав идентитет. Један од начина, први и кључан, којим дефинишемо себе је у односу на оно што нисмо, у односу на стварног или имагинарног Другог. Када се деси да је други заправо први, ради се о превредновању идентитета и о идентитетској борби унутар себе самога, што сведочи о националној шизофренији. Но, као што видимо, овакав културни модел побеђује, добија државне почасти и као такав заузима доминантно место у Србији 21. века. Наша деца и унуци биће васпитавани по угледу на овај модел и стога ће се многе ствари изменити, а пре свега перцепција прошлости. Практична последица прихватања овог модела јесте пацификација националне српске сцене и убрзано спровођење новина националних циљева. Наравно, пошто је нови идентитет туђ, а не наш, онда је логично да су и национални циљеви туђи а не наши. И, док наши највиши државни функционери раде на коначном повлачењу Србије са Космета (а ту мислим на премијера, вицепремијера и председника земље), дотле је народ под потпуном медијском контролом, сиромашан и сугестиван.

Једина нада јесте, ма како то сада звучало, продужавање ове агоније и економске ситуације у Србији, која по природи ствари мора произвести бар неки вид отпора. Дотле треба писати и радити, развијати културну политику и српски национални идентитет на алтернативним медијима и организовати алтернативне видове образовања, посебно младих људи, биле то трибине или семинари, неважно је. Доказ да се ради о превредновању српског идентитетског обрасца није тешко пронаћи. Наша култура, наши споменици, писци, научници, политичка мисао, музичко и ликовно стваралаштво потиснуто је, а простор је дат новим ствараоцима из ових области који су заправо ствараоци новог идентитета.

Уколико упоредите медијску пропаганду и неговање традиције кроз посматрање електронских медија, приметићете да телевизијски канали у Републици Српској негују традицију и културу српског народа, док је медији у Републици Србији игноришу или изврћу руглу. Слободан Јовановић је писао да, „кад је реч о култури једног народа, морају се узети у обзир све гране његовог духовног живота; не само његова наука него исто тако његова вера и морал, његова књижевност и уметност, његова политика и право, његова војска и привреда, његови обичаји и забаве… Тек на основу свега тога може се рећи какав културни образац тај народ има и колико је тај образац продубљен и префињен“.

Када се погледају све наведене области културе, долази се до закључка да наш нови идентитет нема превише додирних тачака са старим. Као што се југословенски идентитет заснивао на унутрашњем непријатељу у виду српског идентитета, тако се и нови српски идентитет заснива на страху и презиру према српском идентитету, те се може рећи да је нови другосрбијански српски идентитет наставак титоистичког југословенског идентитета. Нови српски идентитет је југословенски идентитет у малом.

Традиционалне вредности и културни идентитет у Србији нестају управо зато што се нико не труди да их прилагоди новом времену, трансформише и тиме сачува њихову суштину. Пошто о томе нико не брине, традиционалне таблице вредности, обичаја и веровања замењене су оним таблицама вредности које нам долазе из западних земаља. Тако је дошло до огромног јаза између генерација, јаза који ће тешко бити превазиђен уколико се нешто не предузме и покуша да бар делом сачува српски поглед на свет и живот. У супротном, доћи ће до великих друштвених подела и до даљег урушавања српског идентитета.

Тумарање у мраку

Имајући у виду све наведено, нормално је закључити да у Србији нема колективног осећаја патриотизма и љубави према отаџбини. Српске поделе су кулминирале у погодном геополитичком моменту и, уколико се овако настави, довешће до краха српске државе и народа. Народ је остао без институције на коју може да се ослони, а то је у историји, чак и када није било државе, била Црква која је стога и постала стожер српског националног бића. Данас српски народ, уз суптилну медијску пропаганду, тумара по мраку садашњости тражећи себе. Одавно је испуштена прилика да се српска нација изгради само на језику. Покушана је изградња нације на основу религиозних различитости, а чини се да је следећа фаза изградња нације на основу културолошких разлика. Уколико се у најкраће време нешто не предузме, на територији Србије ће нићи нове нације, а индолентно понашање актуелне власти само потпомаже и убрзава овај процес. Црна Гора неће бити последња регионална творевина која је превредновала српски народ у црногорски. Овим темпом, доживећемо стварање војвођанског народа, и не само војвођанског. Културолошке разлике довешће до даљег цепања и смањења српског националног бића. Само у протеклих пар година тај се процес, услед катастрофалних грешака власти, јако убрзао и слободно се може рећи да нас, у случају да се актуелна политика настави, врло брзо очекује суочавање са потпуним распадом државе.

Тренутна политичка ситуација у којој се српски народ налази је поразна. Околни народи присвајају српску историју и културу, мењајући прошлост. Суштина је схватити да прошлост, историја, није нешто што се не може присвојити и постати туђе, управо због тога што се „све више указује да ништа није непредвидљивије него прошлост, односно да узрок друштвених процеса више није сувисло тражити у прошлости. Корен свих проблема увек је у садашњости; историја је само пројектована слика садашњег друштва уназад“ (2). Стога је неопходно осмислити и изградити јединствен српски културни простор. Културни диверзитети могу да нанесу само штету малом и све мањем српском корпусу.

Српска култура се мора градити на постојећим основама. Као што развој личности подразумева задржавање суштинског, тако и развој културног и националног идентитета подразумева ослањање на пређашња искуства, на сопствену историју, традицију, културу али и константан развој, себеосмишљавање. Међутим, рад на културном и националном идентитету никако не представља само пасивно преузимање већ осмишљених садржаја. На идентитетској политици ваља константно радити и усавршавати је, прилагођавати новом времену, али при том никако не губити из вида оно што је прошло и што треба у свести једног народа да преживи као идеја и начин живота. Чак и у овако глобализованом и немилосрдном друштву кључна обележја српског начина живота морају се сачувати и донекле модификовати како би били основа снаге српског народа и очувања историјског памћења у садашњости и будућности.

На крају, једно питање за читаоце – шта мислите, у каквој су вези додељивање ордена Верану Матићу од председника државе, именовање Саше Вукадиновића за саветника за безбедност војвођанског премијера Бојана Пајтића, незаинтересованост за Србе у окружењу (посебно у Републици Српској) и гашење српских инсититуција на северу Космета?

________________________

Напомене:

(1) Ноам Чомски, Контрола медија, стр. 29, 30.

(2) Саша Недељковић, Част, крв и сузе, Златни змај, Београд 2007, стр. 68.

http://www.standard.rs/milan-damjanac-da-li-je-druga-srbija-novi-srpski-identitet.html

Дачићево померање границе капитулације

Пише: Милан Дамјанац

Паметнима је од старта било јасно да ће од Николићеве платформе остати само мртво слово на папиру. Не зато што је неостварива већ зато што ће се Дачић и Вучић чврсто потрудити да то тако буде. Ипак, они су учинили и нешто више- променили су и слова на папиру.

Од целе нове платформе остаће само спин који се састоји у следећем: цела оперативна важност платформе јесте да у јавни говор уђе одредница „привремене институције Косова“, а чије ће надлежности формално признати република Србија, и фиктивно их „делегирати“ на Приштину која је извршила акт сецесије. Тиме се добија неколико ствари.

Прво, у јавном говору ће се пронаћи начин да се постигне часни пораз по коме се неће сарадња са Приштином гледати искључиво издајнички. Срби са Космета ће узети пасоше тзв. Косова, плаћаће царину Приштини али ће имати право да све те институције, царину и грб Косова посматрају као привремене институције Републике Србије.

Такав новоговор је већ у пуном јеку и будите сигурни да је питање тренутка када ће се започети са спиновањем. Ми ћемо се тако, и званично, одрицати једне по једне надлежности и преносити је на Приштину чиме се даје легитимитет косовским инситуцијама. Све то ће бити савршено оправдање да укинемо институције државе на Космету, јер оне у том случају јесу паралелне.

Део тих институција ће остати, али као аутономија у оквиру Косова, у систему институција Косова, финансирана од стране Приштине. Тиме ће Србија добити сјајан изговор да на леп начин препусти косовске Србе њиховој судбини. По старом српском обичају, након што смо им викали, онако Шојићевски- „ издржите браћо, ми смо с вама!“ пустићемо их да се пробуде у другој држави, наши ће службеници црним аудијима побећи преко Јариња, заједно са општинском касом, а премијер ће честитати грађанима мир и будућност. За уступке међународној заједници у виду бар минималне аутономије за Србе на Космету по Ахтисаријевом плану, Србија ће дозволити пријем тзв. Косова у УН.

То је сасвим јасно. Јасно ми је да је то обећано, да се Дачић препоручује странцима како ће он то завршити боље и брже од Чеде Јовановића а камоли од Ђиласа. Јасно је да Вучић игра комплексну игру са Ђиласом у којој места за Дачића нема. Заправо, Вучић игра са Тадићем против Ђиласа, са Ђиласом и Кркобабићем против Дачића, са Дачићем против Николића, и са Николићем против Дачића. Комплексно, нема шта.

Међутим, оно што ми никако није јасно је да премијер владе Србије толико изгуби компас и не изврши издају суптилно и корак по корак, као што се од 2008. године до данас и радило.

Не, он је данас јавно изговорио да је Србија спремна да понуди Приштини признање у УН. Тиме не само што је прекршио Устав ове земље већ је начинио и најмонструознији колаборанистички акт, отворено признао агенду коју тако не би изрекао ни Чедомир Јовановић. Тиме је позиција Ивице Дачића постала потпуно јасна уколико се неко око тога двоумио. Њега не занима премијерско место ради Србије нити га занима посао којим се бави, нити национални и државни интереси.

Њему је све то искључиво инструментална моћ,а национални интереси ресурс којим може трговати како би сачувао свој положај моћи у држави а своју странку на власти. Заправо, он се боји да ће у неком будућем договору Ђиласа и Вучића он и СПС остати без власти и зато на сав начин покушава да се додвори западњацима и покаже како је он још кооперативнији и спреман да да све само да на власти остане; ако не остане, могу се отворити бројни процеси, како политички тако и судски, а врло неповољни по њега.

Тако смо добили ситуацију да се три кључна политичка играча која се помињу као актуелни и будући чланови владе, Вучић, Ђилас и Дачић утркују у томе ко ће више да попусти око питања Косова. То само показује да је крајњи циљ једино акумулација моћи и увећавање утицаја странке ради испуњавања личних агенди, док је ресурс државе нешто са чим ваља трговати. Уосталом, видесмо како је шеик напрасно купио мимо тендера и на „рука руци“ комбинацију скоро 10 посто производње кукуруза и пшенице на северу Србије.

Међутим, овај данашњи Дачићев наступ је превазишао сваку меру и помериће границу дозвољеног јавног говора о Косову још мало ближе томе да преовлађујући буде општекапитулантски, да другосрбијански став и званично постане мејнстрим политика.

Срамно је да председник владе Србије изјави овако нешто. Зар смо после свих председника владе у историји наше земље спали на Дачића? Дачић је тај који ће одлучити судбину Косова?

Ова изјава захтева тренутну и оштру реакцију народа. Међутим, како то мој добар пријатељ рече: „на вест „Министар студенткињи отео флашу хрватске воде“ 973 коменатара читалаца. На вест Дачић: „Косово уз уступке може у УН“ 28 коментара.

Стање свести Срба: немам коментар“. То је нажалост суштина и слика и прилика ситуације. Пошто се власт народа не боји, онда ће сценарио бити следећи. Вучић ће паметно и мудро ћутати, а сутрадан ће неко од функционера и мањих партнера у влади или саветник председника Србије изјавити да је премијер погрешно схваћен или погрешно пренет.

У најбољем случају, уколико имамо среће, чућемо изјаву да „премијер Дачић није смео на тај начин да се обрати јавности иако смо сигурни да је погрешно схваћен“. Затим ће мрмот завити чоколаду у фолију, Дачић ће изјавити како он не жели да говори народу бајке, а све ће ово прекрити зелена трава заборава. Само ће се Приштина радовати, само је њима све јасно и само зато они и учествују у преговорима јер им је са Запада јасно речено на шта се Србија на крају обавезала. Ова катастрофална, антинационална, антиуставна, антидржавна политика ће довести државу на ивицу нестанка.

Држава која није довољно снажна да спроведе Устав и законе на територији коју контролише политички и војно, на којој има власт на терену (мислим на Нови Пазар и тзв. „Прешевску долину“), која није у стању да уклони један споменик и таблу, признањем Косова дефинитивно ће потврдити да више није у стању да постоји као држава. Тиме ће дефинитивно показати да није у стању да заштити сопствене грађане, и да је њен Устав селективно обавезујућ.

То ће охрабрити сецесионистичке покрете у самој земљи, експанзивне суседе који ће желети да отму још по који део Србије, а Србима дати изговор да прелазе у друге националне идентитете и траже заштиту држава које им то заиста и могу пружити. То ће створити и друштвену патологију првог реда, осећај пораза који ће сломити до краја сваког младог човека у Србији и пружити му јасан доказ да у оваквој земљи не постоји нити може постојати икаква светла будућност.

Дачић је урадио велику ствар овом изјавом, и не сумњам да ће бити награђен. Сем уколико се народ не пробуди, а бојим се да је за то још рано. А када не буде рано, биће доцкан.

Не вреди будити се када је представа у позоришту завршена. Уколико већ спавате на свом месту наставите да спавате и даље. Ништа лепше него смрт у сну. Нимало не боли а нисте ни свесни да умирете. Лепше је сањати. Само упамтите- „смрт је сан без снова“.

http://www.standard.rs/milan-damjanac-dacicevo-pomeranje-granice-kapitulacije.html

Одговор "Блицу" или речник окупационих медија

Пише: Милан Дамјанац

Инспирисан правим умећем новинарке „Блица“ која нам је у свом тексту „Најскупље српске речи: од Косова до огњишта, преко Москве“ [1] врло надахнуто уз пар пригодних фотографија објаснила да смо лопови, криминалци и митомани, уз то и жељни смрти, реших да и ја напишем „водич“ по угледу на споменуту „новинарку“. Хајде да почнемо од прве тачке.

Међу најскупље медијске речи о којима се не може преговарати и о којима скоро да се не сме рационално расправљати јер су „светиња“, спадају и ЕУ, новинар, медиокритет, апатија, европеизам, амбасаде, Бус Плус, САД, европске вредности и реалност, да не спомињемо поједине невладине организације са својим недовршеним Белим књигама и програмима за цепање Србије.

Оне код другосрбијанске елите чине део европејске митологије, описују идентитет „прогресивног“ дела Србије, изазивају понос или достојанство. Али проблем који другосрбијански медији имају с тим шакама слова јесте што су их изданци такве медијке елите, а данас истакнути политичари мејстрима злоупотребљавали да би остали на власти или увећали лично богатство и властиту цену.

Најскупље медијске речи обележиле су нарочито последњих дванаест година, када су успешно коришћене како би се игнорисао већински део Србије и спиновањем јавности успешно послужиле манипулацији.

ЕУ

Утопија и недостижно царство среће и радости. По званичној политици Србије означава кључни српски геостратешки циљ, садржи у себи мит и веровање да Срби немају другу алтернативу сем чланства у овој наднационалној организацији која проживљава многе политичке и економске кризе. У суштини, ради се о потпуно некритичкој жељи да се по сваку цену буде члан организације у којој нас не желе за пуноправног члана чиме се негира право и шанса Србији да сама одреди своју политичку будућност. ЕУ игра улогу ишчезујућег и недостижног мита. У основи слави култ смрти насупрот култа живота.

Новинар

Новинар је појам за који се везује највеће могуће поштовање, али и неке од највећих издаја и сукоба. Новопечених новинара има много, а неки су оставили и трајне историјске последице, попут оних који су учили од највећих спин доктора 30-тих и 40-тих година 20. века. Да не спомињемо новинаре и извештавање у протеклих пар година.

Медиокритет

После петооктобарских промена означавао је медијску окупацију Србије и гостовао у свим великим ток- шоуовима и емисијама, како информативног, тако забавног карактера. Преко заговарања ставова окупатора и медијских испостава могло се напредовати најлакше и најбрже, и о њима се никад ништа лоше није смело рећи или ако би се и рекло ишло се на суд због говора мржње без икакве медијске заштите, штавише, уз раширен медијски линч којим би човек био осуђен и без суђења. Медиокритета данас има много више, али су принципи „заслуженог “ напредовања преко гостовања у медијима остали исти.

Апатија

Реч апатија, као и реч огњиште, одражава традицију и историју, и део је не само нашег речника, него и психологије.

- Не морате ни да будете стручњак да бисте увидели да ментално стање нације никада није било горе. Раније су још постојали оптимизам и нада да ће се ствари променити набоље, али сада је апатија потпуно заменила веру у боље сутра – објашњава психолог Александра Јанковић. [2]

Европеизам

Иако означава једно од најузвишенијих осећања љубави према Европи, захваљујући пропаганди из времена 2000-тих појам се везао за криминалне одлуке тзв. Међународног суда у Хагу, европских моћника и домаћих медијских испостава, који су народ убеђивали да је геноцидан, крив за све ратове, да његове жртве или не постоје или нису важне, као и за ратне злочинце који су помоћу европских институција добили епитете „хероја“, попут Готовине и Харадинаја. За разлику од њих сви политички неистомишљеници и противници цепања Србије и медијске окупације називани су издајницима и ретроградним снагама.

Амбасаде

Иако је Србија независна држава, западне амбасаде су део политичког простора и важан фактор одлучивања, посебно у одређивању политике према Космету. Запажена је водећа улога западних амбасада у одлуци да се подржи стварање тзв. независног Косова и прикрије извештај о трговини органима Срба на Космету.

Бус плус

Систем наплате који је настао као потреба да Србија има европски ситем наплате у неисправним аутобусима, насупрот старом систему са папирним картама који се доживљавао као застарели и превазиђени метод пљачке грађана који чак ни плату не примају редовно. Власничка структура Бус Плуса је таква да би покретање кривичних пријава против једне фирме морала да обухвати бар још четрдесет других, а и по коју политичку странку.

САД

„Доносиоци демократије“, „весници слободе“ и кућа демократије и толеранције, нешто као велики брат који нам дели батине које смо заслужили покушавајући да се боримо за сопствену слободу а који то чине за наше добро. Историјски гледано, у великој мери је осећање неутемељено јер су САД активније помагали Србији само када је она сама срљала у пропаст.

Европске вредности

Погрешно се доживљавају као политички бастион бранилаца европских интеграција, иако је њихова улога да европски идентитет бране знањем и уметношћу. Обележена протеривањем Срба са вековних огњишта, агресијом на независне државе у име одбране „вредности“, које су схваћене као стратешки програм европских медијских елита, из кога се, опет погрешно, памти само настојање да Србија измени схватање своје историје и културе у складу са новонасталим приписивањем колективне кривице.

Реалност

- Овај појам је део традиције, али није специфичан за српски језик. Сличан појам постоји и у другим језицима. Означава средишњи део поимања у чијем је средишту распознавање онога што тренутно јесте како јесте, што не значи да у наредном тренутку не може бити друкчије. Не мора да одражава посебан политички спин и потребу за интрументализацијом овог појма- каже неименовани лингвиста.

Током ЕУфорије у последњих пар година, реалност је као појам васкрсао у извештајима спин доктора и окупираним медијима како би се Срби лакше навикли на послушност.

Драге госпође игосподо из „Блица“, ово што ви радите је класична бедна пропаганда или спин, ако вам је тако разумљивије. Мада, немојте да буде да ја не признајем реалност. Признајем. Уколико се оваква „реалност“ настави, нова реалност ће бити баш оваква:

Европска Србијо, лаку ноћ.

___________________

Напомене:

[1] http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/356023/Najskuplje-srpske-reci-Od-Kosova-do-ognjista-preko-Moskve

[2] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:333951-Mentalno-zdravlje-sve-gore

http://www.standard.rs/milan-damjanac-odgovor-blicu-ili-recnik-okupacionih-medija.html