четвртак, 20. новембар 2008.

Barklijeva kritika apstraktnih ideja

U mnogim istočnjačkim religijama i učenjima možemo pronaći koncept sličan Barklijevom, koji, naravno, ipak nije ovako objašnjen i analitički obrađen. No, naravno, naznake su postojale. Pobijanje realnog postojanja materijalnog sveta i uspostavljanje idealizma kao prave istine i spoznaje na ovome svetu, bila je prisutna od davnina.
Oduvek su izrazi kao što su duša ili psiha izmicali našoj svesti; oni pravashodno označavaju ne nekakve pojmove, već simbole i metafore. Moguće je da možemo reći da predstavljaju najbolje izraze onoga što je nepoznato, a što dočarava ono što je najvažnije za čoveka- njegovo unutrašnje biće i njegove odnose sa univerzumom.
Povlačenje u sopstveni subjektivitet i izolacija od ljudskog društva su težnje koje su oduvek bile prisutne među mnogim religijama. Uglavnom se pokušavalo dostići duhovno blaženstvo ali i ovladati mnogim umnim sposobnostima. Borilačke veštine su verovatno najbolji dokaz ove teze; one su u suštini nastale kao meditacija u pokretu; odnosno, to su veštine koje su proistekle iz povlačenja u sebe i pokušaja samospoznaje.
Džordž Barkli se potrudio da opravda postojanje Boga; te je zato pokušao i u velikoj meri uspeo, da poljulja veru u materiju i time dokaže da je jedino moguć i ispravan apsolutni idealizam. U svom delu, on između ostalog kritikuje nastanak apstraktnih ideja; on, dakle, u dobroj meri kritikuje sam jezik. Za problem i teškoće našeg saznanja, kaže Barkli, najodgovorniji smo mi sami, i dodaje: “ Sve u svemu, ja sam sklon da mislim da mnogo veći deo, ako ne i sve teškoće koje su do sada mučile filozofe i koje su prečile put ka saznanju, potpuno dolaze od nas. Mi najpre uzvitlamo prašinu a zatim se žalimo kako ne možemo da vidimo.“


Dakle, Barkli kao glavni problem vidi sporazumevanje; a pobijanje apstraktnih ideja započinje već u sledećim pasusima; razmatranjem tvrdnje da se ne mogu pojedinačne ideje odvojiti od opštih, tj. apstraktnih ideja. Barkli pokazuje da su i pojedinačne ideje apstraktne; pošto mi ne možemo zamisliti stvar a pritom zanemariti kvalitete same stvari. Veličinu, boju i druge pripadajuće kvalitete verujemo da nužno razlikujemo nezavisno od predmeta koji posmatramo. Međutim, mogu li boja i veličina postojati nezavisno od našeg opažanja? Mogu, ali isključivo u našoj svesti. Ovi kvaliteti mogu postojati u našoj svesti, ali pojedično.
Niko ne može reći da može da zamisli istovremeno sve boje i time obrazuje apstraktni pojam- boja. Jer, da bi takav pojam postojao, nužno je pretpostaviti da mora u sebi da sadrži sve boje; da bude svaka boja, a da opet ne bude nijedna od njih. Čak i najokoreliji materijalisti se, valjda, oko ovoga moraju složiti. Ovaj dokaz Barkli i navodi: “ Svi se slažu da nijedan kvalitet ili modus stvari nikada stvarno ne postoji zasebno i odvojeno od svih drugih, već je više njih tako reći pomešano i spojeno u istom objektu. Ali, kažu nam, budući da je svest u stanju da razmatra svaki kvalitet zasebno ili odvojeno od drugih kvaliteta sa kojima je sjedinjen, ona na taj način obrazuje za sebe apstraktne ideje. Mi vidimo, na primer, jedan rasprostrt i obojen predmet koji se kreće; rastavljajući ovu mešovitu i složenu ideju na njene proste, sastavne delove, i posmatrajući svaki za sebe, odvojen od ostalih, svest obrazuje apstraktnu ideju rasprostrtosti, boje i kretanja. Ne radi se o mogućnosti da boja ili kretanje postoje bez rasprostrtosti; već jedino o tome da svest može apstrakcijom obrazovati za sebe ideju boje odvojenu od rasprostrtosti i ideju kretanja odvojenu od boje i rasprostrtosti.“

Znači, ne možemo zamisliti takav apstraktni pojam koji bi u sebi sadržao sva ova svojstva; ne postoji pojam veličine, jer bismo onda morali da zamislimo sve veličine zajedno i nijednu posebno. O tome se govori već u sledećem pasusu: “Dalje, kada je svest primetila da u pojedinačnim čulnoopaženim rasprostrtostima postoji nešto zajedničko i svima slično, a nešto drugo svojevrsno, kao ovaj ili onaj oblik ili veličina, po čemu se one međusobno razlikuju, ona razmatra odvojeno ili posebno izdvaja za sebe ono što je zajedničko, obrazujući od toga najapstraktniju ideju rasprostrtosti, koja nije ni linija, ni površina, ni telo, niti ima bilo kakav oblik ili veličinu, već predstavlja jednu ideju u potpunosti odvojenu od toga. Na isti način svest, izostavljajući iz pojedinih boja opaženih čulima ono što je zajedničko svima, obrazuje ideju boje uopšte, koja nije ni crvena, ni plava, ni bela niti bilo koja druga određena boja. I, na sličan način, kada se razmatra kretanje odvojeno, ne samo od tela koje se kreće, već i od svih posebnih pravaca i brzina uobličava se apstraktna ideja kretanja, koja podjednako odgovara svim posebnim kretanjima koja se mogu opaziti čulima.“
Barkli dalje pominje kako se dolazi do nekih apstraktnih pojmova. Ako upoređujemo određene ljude, a pritom govorimo, odnosno, uzimamo u obzir isključivo zajedničke osobine koje ih opisuju, doći ćemo, npr., do apstraktne ideje čoveka. Ali, kako Barkli pominje, u tu ideju čoveka su uključeni kvaliteti koji, kao što smo pokazali, ne mogu da postoje zasebno. Boja, ako je uzmemo za primer, je pripadajuća ideji čoveka; ali nema boje koja bi bila i crna i bela istovremeno, a pritom nijedna posebno. Isto važi za telo, rast i ostale kvalitete.

Ako uzmemo za primer apstraktnu ideju životinje shvatićemo da važi isti princip; na primer, ne može se zamisliti telo bez ikakvog određenog oblika ili izgleda, pošto nema nijednog oblika i izgleda zajedničkog svim životinjama. Mi možemo zamisliti samo pojedinačne ideje; takođe ih možemo i kombinovati, ali ne možemo vršiti apstrakciju i stvarati opšte apstraktne pojmove. Možemo zamisliti, racimo, morsku sirenu, koja bi bila sastavljena od trupa ribe i gornjeg dela žene, tj. čoveka; ali moramo zamisliti određeni trup ribe i određenu ženu.
Barkli dalje navodi: “Drugi mogu najbolje da kažu da li imaju tu čudesnu sposobnost da apstrahuju svoje ideje. Što se mene tiče ja zaista nalazim da imam sposobnost da u sebi zamislim ili predstavim ideje onih pojedinačnih stvari koje sam opazio i da ih na različite načine sastavljam i rastavljam. Ja mogu da zamislim čoveka sa dve glave ili gornji deo čoveka spojen sa trupom konja. Ja mogu da razmatram ponaosob ruku, oko, nos, apstrahovane ili odvojene od ostalog tela. Ali onda svaka ruka ili oko koje zamislim moraju imati neki poseban oblik ili boju. Slično tome, ideja čoveka koju obrazujem za sebe, mora biti ideja ili belog ili crnog i smeđeg; pravog ili pogrbljenog; visokog, ili niskog ili osrednjeg čoveka. Ja ne mogu nikakvim naporom misli da zamislim gore opisanu apstraktnu ideju.“
Iako je Barkli kritikovao postojanje apstraktnih opštih ideja, on nije, bar u uvodu, kritikovao same opšte ideje. Problem sa jezikom, odnosno, govorom je taj što upotreba opštih ideja služi da zameni pojedinačne ideje iste vrste.


Ovi primeri su najočigledniji u matematici. Tako i Barkli navodi jedan prigovor: “Međutim, ako mi hoćemo da pridamo neki smisao našim rečima i da govorimo jedino o onome što možemo da shvatimo, verujem da ćemo priznati da jedna ideja, koja je, uzeta po sebi, pojedinačna, postaje opšta time što služi da predstavi ili zameni sve druge pojedinačne ideje iste vrste. Objasnimo to jednim primerom: ono što je po sebi pojedinačna duž, ipak je, s obzirom na svoje značenje, opšte; jer, kako je ovde upotrebljena, ona predstavlja bilo koju pojedinačnu duž; tako da ono što je dokazano za nju dokazano je za sve duži, ili, drugim rečima, za duž uopšte. I kao što ova pojedinačna duž postaje opšta time što služi kao znak, isto tako i ime duž, koje shvaćeno u apstraktnom smislu jeste pojedinačno, postaje opšte kada služi kao znak. I kao što je prva opšta, na zato što je znak jedne apstraktne ili opšte duži već zato što je znak svih pojedinačnih pravih duži koje bi mogle postojati, tako se i za ime mora smatrati da vuče svoju opštost iz istog izvora, naime, otuda što denotira sve pojedinačne duži bez razlike.“
Dakle, opštost se svuda koristi, ali nakon Barklijevih tvrdnji to je teže zaključiti. Kao što ovde Barkli pojedinačnu duž od koje se polazi naziva istovremeno i opštom, jer ako se našto dokaže za nju, važiće i za sve ostale duži, tako se može postaviti pitanje postojanja opštije od te “opšte“ duži. Jer, ko je tu opštu duž, za koju važe matematička pravila, opazio?
Ovakvim argumentom, Barkli pokušava da pobije postojanje apstraktnih ideja kao nečega što govori o superiornosti ljudske vrste, ili nečega što nam je karakterna osobina. On jednostavno tvrdi da je to svojstveno većini ljudi najviše radi sporazumevanja. Barkli navodi Lokovo objašnjenje o učenju apstraktnih ideja, gde Lok između ostalog navodi način na koji dolazimo do apstraktne ideje trougla. Ovo Barkli lako pobija, već u sledećem pasusu: “Ako je iko sposoban da u svojoj svesti obrazuje takvu ideju trougla kakva je ovde opisana, uzaludno bi bilo nastojati da ga razuverimo u to, niti bih se ja u to upuštao. Sve što želim jeste da čitalac u potpunosti bude načisto s tim da li ima takvu jednu ideju ili je nema. A na ovo pitanje, mislim, nikome nije teško da odgovori. Ima li čega lakšeg bilo kome do da se malo udubi u svoje sopstvene misli i da tamo potraži da li ima, odnosno da li može steći, jednu ideju koja će se slagati sa opisom opšte ideje trougla, kakav je ovde dat- trougla koji nije ni kosougli, ni pravougli, ni raznostran, već svi a i nijedan od svih tih u isti mah?“
Jasan je Barklijev argument. Mi ne možemo zamisliti takav trougao koji bi sadržao ideje svih vrsta trouglova; mi moramo zamisliti određen trougao. On dalje tvrdi da ovakav način apstrahovanja nije potreban za proširenje znanja, već za sporazumevanje. Tvrdnju da tzv. opšte ideje, ustvari postaju pojedinačne izrazio je u sledećem pasusu: “Znam da se mnogo insistiralo na tome da su čitavo saznanje i dokazivanje u vezi sa opštim pojmovima, sa čime se ja potpuno slažem. Ali mi se čini da su ti pojmovi obrazovani apstrahovanjem na pomenuti način- budući da se opštost, koliko ja mogu da razumem, ne sastoji u apsolutnoj pozitivnoj prirodi ili zamisli bilo čega, već u njegovom odnosu prema pojedinostima njima označenim ili predstavljenim; usled čega stvari, imena ili pojmovi, iako po svojoj prirodi pojedinačni, postaju opšti. Tako, kada ja dokazujem neki stav o trouglovima, pretpostavlja se da imam u vidu opštu ideju trougla, ali to ne bi trebalo razumeti kao da bih ja mogao obrazovati ideju nekog trougla koji nije ni raznostran, ni ravnokrak; već jedino tako da pojedinačni trougao nije razmatran, bez obzira na to da li je ove ili one vrste, podjednako zamenjuje i predstavlja sve vrste pravolinijskih trouglova i da je u tom smislu opšti. Što sve izgleda vrlo prosto i nimalo teško.“
A sada dolazimo do ključnog “udarca“ teoriji apstraktnih ideja, koju sam već ranije pomenuo. Na ovom mestu Barkli iz iznesenih tvrdnji izvodi zaključak: ko je opazio tu apstraktnu ideju? On kaže sledeće: “Ali ovde će se postaviti pitanje, kako mi možemo znati da li će neki stav biti istinit za sve pojedinačne trouglove, ako najpre nismo videli da li je dokazan za apstraktnu ideju trougla, koja svima podjednako odgovara? Jer iz toga što se za jednu osobinu može dokazati da pripada nakom pojedinačnom trouglu, ne sledi da ona pripada bilo kome drugom trouglu koji nije u svemu istovetan sa njim. Na primer, zato što sam dokazao da su tri ugla jednog ravnokrakog pravouglog trougla jednaka dvema pravim, ja ne mogu na osnovu toga zaključiti da ta osobina odgovara svim drugim trouglovima koji nemaju ni prav ugao ni dve jednake strane.
Da bismo, prema tome, bili sigurni da je ovaj stav univerzalno istinit, mi izgleda moramo ili izvoditi poseban dokaz za svaki pojedinačni trougao, što je nemoguće, ili ga jednom za svagda dokazati na apstraktnoj ideji trougla, u kojoj sve pojedinosti podjednako učestvuju i koja ih sve podjednako predstavlja.“
Ovaj problem koji je sam postavio, Barkli ipak ne ostavlja bez odgovora. Iako pobija apstraktne opšte ideje, ipak ostavlja prostor za istinu i istinito sticanje iskustva, pritom izostavljajući stvaranje apstraktnih ideja: “Na to odgovaram da, iako je ideja koju imam na umu za vreme dokazivanja ideja jednog ravnokrakog pravouglog trougla, na primer, čije strane imaju jednu određenu dužinu, ja ipak mogu biti siguran da se dokazivanje proteže na sve druge pravolinijske trouglove bilo koje vrste ili veličine. I to zato što niti prav ugao, niti jednakost, niti određena dužina strana niukoliko ne sudeluju u dokazu. Istina je da dijagram koji imam na umu uključuje sve te pojedinosti; ali o njima nema ni pomena u dokazu stava. Nije rečeno da su tri ugla jednaka dvama pravim zato što je jedan od njih prav ugao ili zato što su strane koje ga zaklapaju iste dužine. To dovoljno pokazuje da bi prav ugao mogao biti kos, a strane nejednake, a da uprkos svemu dokaz vredi. I zbog toga ja smatram istinitim za ma koji kosougli ili raznostrani trougao ono što sam dokazao za jedan pojedinačan pravougli ravnokraki trougao, a ne zato što sam dokazao stav na apstraktnoj ideji trougla.“ Ovaj stav se dalje upoređuje sa stvaranjem ideje o čoveku: “Na sličan način mi možemo razmatrati Petra kao čoveka ili kao životinju, ne obrazujući posebnu apstraktnu ideju ni čoveka ni životinje; ukoliko se uzme u obzir sve što opažamo.“
Dakle, posle svih iznetih dokaza, možemo zaključiti sledeće- govor je glavni izvor ljudskog napretka ali i poraza, čini mi se. Onoliko koliko jezik koji smo sami stvorili vuče napred, uglavnom sastavljen od opštih pojmova, vuče i nazad. Problem sa takvim idejama je možda Barkli najbolje izložio u sledećem: “Zar ne možemo, na primer, biti dirnuti obećanjem nečeg dobrog, mada nemamo ideju šta je to? Ili zar nije pretnja opasnošću dovoljna da izazove strah, mada mi ne mislimo ni na kakvo posebno zlo koje bi moglo da nas snađe, niti pak obrazujemo za nas ideju o opasnosti in abstracto? Ako bi svako sa svoje strane samo malo razmislio o ovome što je rečeno, verujem da bi mu se jasno pokazalo da se opšta imena često upotrebljavaju u običnom govoru bez namere govornika da njima označi one ideje u svojoj svesti koje bi želeo da izazove u svesti čitaoca.“
Ovim uvidom, Barkli je pokazao nemogućnost saznanja realnog sveta; jer, po njemu, realni svet je samo deo naše svesti, imanentan je našoj svesti. Ovaj subjektivni idealizam, apsolutni idealizam je najteže pobiti, što se kroz istoriju filozofije i pokazalo. Ako ništa drugo, ovim zaključcima o apstraktnim idejama Barkli bi trebao svakog čoveka da navede na uviđanje problema i zamki koje stvara jezik.
Na kraju ću završiti rad još jednim Barklijevim uvidom: “Ako svestrano ispitamo ovo uverenje ispostaviće se, možda, da ono u krajnjoj liniji zavisi od učenja o apstraktnim idejama. Jer, može li se naći bolji primer preterivanja u apstrahovanju nego kada smatramo da su čulni objekti jedno, a opažajni objekti drugo; tako da zamišljamo da čulni objekti postoje neopaženi? Šta su svetlost i boje, toplo i hladno, rasprostrtost i oblici- jednom rečju ono što vidimo i osećamo- do isto toliko osećaja, pojmova, ideja, ili čulnih utisaka? I da li ih je moguće, čak i u mislima, odvojiti od opažaja? To bi za mene bilo isto tako kao kada bi trebalo da odvojim jednu stvar od nje same.“ …“Ali moja moć zamišljanja ili predstavljanja ne proteže se van mogućnosti realnog postojanja ili opažanja. Prema tome, isto tako kao što mi je nemoguće da vidim ili osetim neku stvar ako nemam stvaran osećaj te stvari, nemoguće mi je da zamislim bilo koju čulnu stvar ili objekat različit od osećaja ili opažaja te stvari ili objekta.“
Zanimljivo je pomenuti da iako mi možemo zamisliti gotovo sve, čak i bića kao što je kentaur, nikako ne možemo zamisliti sferičan prostor.
Koliko god da se čini da se jaz između materijalističkog i idealističkog stanovišta ne može prevazići, ipak smatram da se mogu prihvatiti neka načela i jedne i druge strane. Jer, iako materijalističko shvatanje možda nije toliko teško pobiti, pogotovo u percepiranju 3D objekata, toliko čovek, u suštini, ne može živeti apsolutni idealizam, odnosno, apsolutni skepticizam.

Нема коментара: